Lazaretto

I am stranded in a house

with people I don’t know.

I sit in a place of judgment,

looking at the door,

running backward on the inside.

I do not anguish about the world.

As words fly around me,

I sink into self-absorption,

falling deeper into the rabbit hole,

and start to dissolve.

They said, ”Wear your crown proud”

no matter where you are,

but the hole is deep,

and ego a heavy rock.

Yet if you drop to the bottom

You’ll see there is no end,

You can feel yourself getting taller

In the upside-down place.

“Off with their heads!”

Your fears arise – you cannot run,

no place to hide, just a million

thoughts fighting to survive. 

If there ever was a chance

To wake up and soar – thy kingdom come.

ЗАВЕТ

Ако покажеш зубе,
моји крвожедни прсти
урониће у тебе
без питања,
а увече, моје опседнуте очи
рониће сузе за сенкама
којима се јутарње сунце игра
с твојим бутинама.
Када спојиш обрве,
ја раздвајам колена,
и твој језик постаје извор
стрпљења и вештине,
предајем се,
ако ми окренеш леђа,
улазим под твој оклоп
и правим гнездо.
Својим крволочним рукама
грејаћеш моја јаја.
Моје тело-лавиринт
затворило је врата заувек,
моје груди-јастук који мирише
на кокице са путером, знају
путоказе твојих вена,
и прате ритам твоје
вратне каротиде натраг у мене.
И док висим наглавачке
набодена на твоје рогове,
хоћу још.

Vietnam

I

I am like the peach blossom,
Loved by all,
Known by none.

II

Today you will not cry, dragon,
the rice has cried rivers for you.
As the grains count time, still as the water,
reflecting in the red,
I smile through the anger and pain,
carrying my scars with pride.
Today you will not fly, dragon,
stand ground, flower, rising from the mud,
yet the endless darkness
is faster than the sun.
Today don’t cry for your mother,
for you are a mother to her as well.

GRAFT

---

From the Vrbanja bridge,
all the way to the Hungarian border
through these crags, blood cuts it’s bed

leaving behind a bitter graft.

Click!

Pig heads
impaled by stakes couldn’t offend
the ones who have to pass through

Their home is ahead,
dust left behind, as they flee,
from the poisonous blood river

18^th of May, 1992.

Four feet bravely pave the wade
between secrecy and testimony

Rattling of guns

Ten fingers intertwined
know everything about freedom

In a few moments
everyone will know the same,
but will not speak

Sarajevo-valley is echoing
The bridge is quiet

BY FORCE

You enter my room uninvited
so quiet, like rust
or oxygen
You enter my womb
and flounder
while I helplessly fly out the window
towards you
should we not exchange places
And so while you intrigue me
in the silk of your cobweb
you steal my thoughts and dreams
so easily
For the first time I think of love
But your flesh is not here
And it will be many years before
I tell you how much I hate
this platonic love of yours
However it will probably be
much too late
because you will inevitably
have yourself tatted
now a victim
and like a spider in a web
I watch you floundering
and by force
hallucinating

EL CAPRICHO

Trabajos en la carretera otra vez
Por los sonidos de metal entra el sueño
Mientras todo hierve,el día
apenas está empezando

De nuevo trabajan en la carretera
y afuera un árbol queda
irradiando sus colores por capricho
mientras Gazela¹ se ríe y se ríe

Unos ojos quietos cerca de la puerta
del autobús, están soñando con mi pelo, yo lo veo
mientras una camiseta sentada cerca del chofer
Con su mano hace el dedo vulgar hacía la anciana

De la axila del tio con bigotes a mi lado
huele la aguardiente tan rica
Los trolebuses no se mueven
El olor de su cuerpo nos pone a dormir
hasta que cocemos a fuego lento

Y mientras ese ojo al lado de la puerta
empuja algun costilla con su codo
Ese árbol nos mira por capricho
No se mueven los trolebuses y todo se funde
Huele tan fuerte el aguardiente

Trabajan en la carretera de nuevo
Todas las miradas me aburren
Todo hierve y hierve y el día
Apenas ha empezado

1 El Puente Gazela (serbio: Most Gazela; serbio cirílico: Mост Газела, que significa gacela) es el puente más importante sobre el río Sava de Belgrado, Serbia. Forma parte de la Ruta europea E75 que pasa por el centro de la ciudad, y que vertebra la conexión de Belgrado con Niš, al sur, y Novi Sad, al norte.

TODAVÍA

En mi sueño, atado
te sientas en un trolebús
que no utiliza electricidad
Me recuerdas a un cuadro
de Frida Kahlo

Oigo, un tambor fuerte
resuena contra el aluminio
Como si trolebús fuera un ultrasonido
para tu corazón
Y ahí dentro una inquietud
platija
Entre costillas golpea
amenaza ese corazón
a derramarse en el espacio
Pero cada vena
resiste fuerte

Te retuerces, así
y a través de la ventana
ves los estudiantes, perros
vagabundos, los enamorados
Pero además de que todo
al dentro se precipita y rompe
estas mirando afuera
y no te molesta ese corazón
que salta latidos
sino los enamorados

El aluminio ya se retuerce
cabezas desprendidas
enrojecen las calles
alrededores
Lenguas que se han besado
aún crispan los nervios
Los ojos se marchitan, invertidos
Los miembros todos colocados
en orden: pierna, brazo, pierna, brazo
y desde ellos color rojo corre
por las calles

Sin embargo ahí dentro todo
hormiguea y hierve
tu miras afuera
y todavá no te molesta tu alma
en zanja de agua
ni el odio te calma

En verdad me recuerdas
a un retrato de Frida Kahlo
Aluminio ya arde y no hay salvación
se ve el cielo
Saltrará. Saltará. Saltará.

 

SILENCIO

El olor en cual visten
las calles en este día
septembrino
recuerda a iris
aunque
el cemento ahoga
La cara de tu madre
se arranca del recuerdo
y viene la noche
El sonido ya vacila
a través de un
miedo antiguo
Las vigas de soporte
caen sobre el aroma
Un langosta me dice
cuentos de hadas
y los colores son vivos
Las luces de afuera
entran en mi cama

Silencio

LA PIEDRA

Él de verdad, hace un enorme esfuerzo, empujando la piedra hacía arriba por la colina, con un suspiro doloroso. Con cada paso, el triunfo irrompible está más cerca, lo sabe con certeza. Empujando sus pies sobre la grava, está tirando los destinos de los tantos, y sus sueños, esperanzas, la fé en la humanidad y el amor. Él lleva sobre su hombros todas las vidas de esos hombres, que, como él, también sueñan con el pico. Y el perdón.

Los bordes afilados de la roca hacen grietas en su piel y fortalecen su mente. Esta tirando, otra vez, con las manos desnudas mientras la colina se queda escarpada, alta, pero al mismo tiempo su determinación queda intacta.

A medio camino, frunciendo el entrecejo, el casi no respira. Está deteniendo cada uno de sus movimientos en el orgulloso miedo por donde la piedra se va a deslizar desde sus manos castigadas. El héroe aprieta cada musculo suyo, sólo para guardar su carga.

LA MANZANA DE ADÁN

Robaste la manzana de Adán y huiste
a través de una niebla de abrazos.

Tu pelo salvaje, como el tiempo se escapa.

Me robaste el ruido de mi corazon
El silencio salvaje, se burla de Dios.

Aún estoy aquí, hundido en la tormenta.

¿Tienes algún bocado más, Salomé?
Aquí, en el precipicio, todavía cae la nieve.

RESIN

 

I

The glow you exude, my dear,
by simply sitting in your castle,
makes the whole world jealous.

I can hear your words in the wind,
but I have no codebook.

Are you there, God?
I can’t let go, I can’t!
But you’re not mine

Tell me, did she cut her hair?
Send me a wisp
I need it for witchery

You shine, my dear
yet the whole world still longs for you

These grey streets tell me
you still love me,
and the dry scent of vanilla starts spreading

***

Traffic lights wake me from dreams
I wish to give to someone new

I flinch!
If you deserve this poem, my dear
I’ll sing it to the wind

II

Years have flown by, lingering
It feels like all this time
I have been lying in the same sheets
while your hair covered me
although, you’ve never left your tower

neither on earth nor in heaven

You’ve gazed at many eyes
as if they were mine
but they all faded

I’m not yours
I’m not yours
But you don’t let go

***

Spider on the ceiling
Now some other thighs warm mine
Lights in the Boulevard go out
Another morning without you dear
But for a long time now
your stare doesn’t hurt

***

No lights in the tower

III

Do you ever drink for the old times
as if I was by your side
on Tuesdays, at midnight?

***

I raise my glass but
it doesn’t weigh the same
I can’t let go
I can’t let go

A broken mirror lies somewhere
in Nikola Tesla Boulevard
or by the sea

***

Traffic lights now wince me from the dreams
I have no one to give to
Her thighs aren’t like yours

IV

Spider on the ceiling
I buckle my belt
The black and white of the piano
smells of resin

***

I cut your hair out of my apartment
and washed your skin off my hands
and my mind

You didn’t even know
I left you to the grey
Freezing your imagination
and laid you down sleeping
on the stone slabs of your rising

I am keeping your flaws secret
Stay perfect to the world

Don’t let go
of the memory of a rare glance
This world couldn’t bare more

DISPLACED

As I fly and I swallow the salty water around me,
I close my eyes to avoid the burning:
Babies jumping to the sky in rage,
Afrin river sinking into the red dust.
Blood is marching through my head hard,
to stifle the screams of childless mothers
overflowing the boats nearby. Thank god.
As dark clouds approach us in silence
to drop olives on our heads, I fly and swallow
my life, irrelevant and free, for death is heard
only after the dark clouds have fled.

 

 

---

*Dedicated to my Kurdish friend Hussein Habasch, whose family is suffering in the bombing of the city of Afrin, Syria.

THE ADAM‘S APPLE

 

You stole the apple from Adam‘s hand and
fled through a mist of arms.

Your hair is wild, it escapes me like time.
You stole the noise from my heart.

The silence is wild, even laughs at god.
I am standing here still, sinking in tempest.

Have you got any bites left, Salome?
Here, on the precipice, snow is yet falling.

КАЛЕМ

Од Врбања моста,
па све до мађарске границе,
кроз ове врлети крв
кроји себи корито
и оставља горак калем.

Шкљоц!

Свињске главе
набијене на колац
нису увредиле оне
који морају проћи.

Њихов је дом испред
а иза прашина и јури
за њима отровна река од крви.

18. мај, 1992.

Четири стопала храбро утиру
газ између тајности и сведочанства

Чангрљање пушака

Десет испреплетаних прстију
који знају све о слободи

За неколико тренутака
сви ће знати што и они,
али ћутаће.

Одјекује Сарајево-поље.
Ћути мост.

DJINN

I stretch my smile, innocent before strangers. The past has arched up to the surface. From the deep corridors I know well, you escape so skillfully with your sticky horns.

From the profundity, one penetrates slowly, bending, feeling unbodied, heavy like a planet and down there the sun never shines.

The present is ripped and from the firmament of what is to come, underripe cherries are dripping on me. We are being separated by three years, ten thousand kilometers and countless pubic hairs pulled out. Your desires fly out of me and soar into the mexican sky.

I’m in a hurry while you use the moment to slowly dig into my ambitions. I am hiding from you that you are newborn in my arms, the blade and the glue. Again helpless, with my will torn apart, I fly towards you would we not merge together, but it is too late. Creation can not be interrupted, we are separated, I know, by the word – patience. Life emerges to the surface fresh, blind, cruel, divine, implacable and I will never be able to explain to you how painful are the swollen nipples of a woman nursing.

Only love can break through its own labyrinths.

 

 

 

 

 

*WHAT IS A DJINN: https://en.wikipedia.org/wiki/Jinn

THE YARD

Yesterday I had a dream about the yard where I used to often fall down as a child. It was one of those strange, awfully long dreams, as it seems to us later while we wash our faces.
The yard was deserted for a long time, like hospital halls at dawn. Maybe it was just that the time passed so slowly, I can‘t find the right words. Suddenly a bird flew by low, coming out of the apricot treetop, which looked a lot more lavish than it really was years ago, before age set in and had completely dried it. It was a crow, I think – it flew fast. Finally, the yard lit up, letting color in, and a child stepped under the tree. It looked like my sister, but it was younger, I’m not really sure any more. It wasn’t smiling, and yet, it was happy. It was standing at the bottom of the courtyard, speechless, slowly swaying it’s arms.

Apricots started falling from the sky like cannon balls – quiet and soft. The child grew up, like forced, and became a man. Was it me whom he said: ”Waiting is silence and confirmation”? He disappeared.

Cannon balls continued to fall down when I was already rubbing my bleary eyes.

ЏИН

 

Растежем осмех, невина пред странцима. Прошлост се извила до површине. Из дубоких ходника које добро знам, вешто бежиш улепљених рогова.

Из дубине се продире полако, повијајући се, осећајући се бестелесно, тешко као планета и доле никад не сија сунце.

Садашњост је поцепана и са свода онога што долази капају по мени недозреле трешње. Раздвајају нас две и по године, десет хиљада километара и безброј ишчупаних стидних длака. Из мене излећу твоје жеље и лете у мексичко небо.

Жури ми се, док ти користиш тренутак и споро се зариваш у моје амбиције. Кријем ти да одојче си у мом наручју, сечиво и лепак. Опет беспомоћна, покидане воље, летим ка теби не бисмо ли се спојили, али прекасно је. Креација не може бити прекинута, раздваја нас, знам, реч – стрпљење. Живот избија на површину свеж, слеп, суров, божанствен, неумољив и никада нећу моћи да ти објасним како боле набрекле брадавице дојиље.

Само љубав може продрети кроз сопствене лавиринте.

¡DESCANSE EN PAZ LA GUERRA!

Aquí yace la codicia sin limites, que se comió a nuestro tiempo y a nuestros niños.

Aquí yace el miedo que entraba en nuestros frigoríficos, que se metió en nuestras camas y nos robó nuestras calles.

La fecha de nacimiento – desconocida. La fecha de muerte – ya era el tiempo.

Nadie te echará de menos.

Los poetas del mundo dicen SÍ A LA PAZ en el Encuentro Internacional de Poesía de Bogotá, Las líneas de su mano 9.

Bogotá, Colombia, 2016.

OBLIVION

To shrug. To shrug
always seems like a good idea.
Trucks are blinking, days are dying.
You slept with him, it’s a shame, sigh.
Thousands of eyebrows rise in this instant;
he can, I still only falsely.
My lips stretched,
my step bloody,
I go into oblivion.

It was two in the afternoon in Bogotá,
The cabby didn’t know what Belgrade was,
the homeless man didn’t know he was being framed.
In cute little steps,
with his left pant leg rolled up slightly,
he circled with his nose fixed to the floor
around a guttered part of the sidewalk,
cane tapping as if he was going somewhere.
I thought of the vicious vastness,
and knew that it would break my heart
the coming nightfall,
the ripped plastic bag hooked to the old man’s backpack,
the cabby’s eyebrows in a spasm.

Poetry cannot do a thing, still,
I drown in buffets,
pleasant conversations,
same new streets,
silver pens and purses,
seems like a good idea
to shrug.
Latches in public toilets are clanking,
and I realize that my grandpa
understood what emptiness was
in Slankamen,
while we were having lunch on the Danube.

 

(At Charles de Gaulle, 09/12/2016)

Федерико Дијас – Гранадос, Колумбија, 1974.

Кућа ветра

Тражим своје мртве разређене у времену,
усамљенике који лутају ми кућом што облачи се у стару
маховину.
Тражим своје мртве који прогнани заборављају речи
у овај час у ком силази носталгија
да путује по сећању.

Који су моји мртви што живе у кући од ветра,
исти они који се играју на фотографијама са неким личностима,
који данас разговарају са корењем дрвећа
и истражују под земљом?

Како само твоје кости личе на снове у овој кући од
ветра,
у овој кући која сваког дана више личи на ову другу
рушевину
која је мој живот.

La casa del viento

Busco mis muertos en el tiempo,
solitarios que deambulan por mi casa vistiendo un viejo
musgo.
Busco mis muertos que desterrados olvidan las palabras
a esta hora en que desciende la nostalgia
para viajar por la memoria.

¿Cuáles son mis muertos que habitan la casa del viento,
esos mismos que juegan en las fotos con algunos personajes,
que hoy conversan con las raíces de los árboles
e indagan por la tierra?

Cómo se parecen tus huesos a los sueños en esa casa del
viento,
en esa casa que cada día se parece más a esta otra
demolición
que es mi vida.

Чекаоница

Без обзира на то где се кућа налази
неко чека
у страху или нестрпљиво
да дођеш у договорено време.

Јер тамо је све нетакнуто
између паучине и остатака једног времена
и једног занемелог света
Тамо су разгледнице и стара писма
из никад посећених градова
и загубљених кардиналних тачака
јер ова кућа личи на све своје станаре
по својим пукотинама, по својим мрљама,
по толиким стварима изгубљеним
и заборављеним у фијокама.

Морате звати ако мало окаснимо
да не бисмо забринули храну и портрете
капуте и ћебад спремљене за хладно време

Треба обавестити јер одонда
нисмо више деца
и напољу је карневал и Велики пост
људи згњечени у киосцима
и пуним стадионима,
граји и певању мушкараца
у изрекама или понављању рефрена.
Без обзира на то где се кућа налази
неко чека
у страху или нестрпљиво да дођеш
у договорено време
да не би звали и оставили поруке смрти.

Sala de espera

No importa dónde esté la casa
alguien espera
temeroso o impaciente
a que llegues a la hora convenida.

Porque allí está todo intacto
entre telarañas y escombros de un tiempo
y de un mundo que enmudece.
Allí están las postales y las viejas cartas
de ciudades nunca visitadas
y de puntos cardinales extraviados
porque esta casa se parece a todos sus moradores
en sus grietas, en sus manchas, en tantas cosas perdidas
y olvidadas en gavetas.

Hay que llamar si nos demoramos un poco
no sea que se inquieten los víveres y los retratos
los abrigos y las cobijas preparados para el frío

Hay que avisar porque los niños de entonces
ya no somos niños
y afuera está el carnaval y la cuaresma
las gentes agolpadas en los quioscos
y los estadios llenos,
la algarabía y el canto de los hombres
en refranes o estribillos repetidos.

No importa dónde esté la casa
alguien espera
temeroso o impaciente a que llegues
a la hora convenida
no sea que llamen a dejar recados de la muerte.

http://www.gimnasiomoderno.edu.co/novena-version-de-las-lineas/

  Федерико Дијаз – Гранадос (Колумбија , 1974). Песник, есејиста и културни популаризатор. Објављене књиге поезије : Гласови ватре (1995), Кућа ветра (2000) и Смештај у пролазу (2003). Издате су и три антологије његове поезије: Албум опроштаја (2006) , Последња ноћ света (2007) и Заборављени сати (2010). Припремио је антологије нове колумбијске поезије Таман је спев кише (1997) и Инвентар позадинског осветљења (Arango Editores, 2001) и за УНАМ-ов часопис Punto de Partida из Мексика реализовао антологију Дванаест младих песника Колумбије (1970- 1981). Он је тренутно директор Библиотеке оснивача Модерне гимназије (Biblioteca de Los Fundadores del Gimnasio Moderno) и њеног културног програма . Део је организационог одбора Међународног фестивала поезије у Боготи и руководи Националном наградом за поезију Необјављено дело коју сазива од 2005. На почетку 2015. године појављује се још једна његова књига Тренутне журбе (Visor, Шпанија).

 

  Federico Díaz-Granados (Colombia, 1974). Poeta, ensayista y divulgador cultural. Ha publicado los libros de poesía: Las voces del fuego (1995), La casa del viento (2000) y Hospedaje de paso (2003). Han aparecido tres antologías de su poesía: Álbum de los adioses (2006), La última noche del mundo (2007) y Las horas olvidadas (2010). Preparó las antologías de nueva poesía colombiana Oscuro es el canto de la lluvia (1997) e Inventario a contraluz (Arango Editores, 2001) y realizó para la revista Punto de Partida de la UNAM de México la antología Doce poetas jóvenes de Colombia (1970-1981). Actualmente es director de la Biblioteca de Los Fundadores del Gimnasio Moderno y de su Agenda Cultural. Es parte del comité organizador del Festival Internacional de Poesía de Bogotá y dirige el Premio Nacional de Poesía “Obra inédita” que se convoca desde el año 2005. Al inicio de 2015 aparece su libro Las prisas del instante (Visor, España).