LA MANZANA DE ADÁN

Robaste la manzana de Adán y huiste
a través de una niebla de abrazos.

Tu pelo salvaje, como el tiempo se escapa.

Me robaste el ruido de mi corazon
El silencio salvaje, se burla de Dios.

Aún estoy aquí, hundido en la tormenta.

¿Tienes algún bocado más, Salomé?
Aquí, en el precipicio, todavía cae la nieve.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s