THE YARD

Yesterday I had a dream about the yard where I used to often fall down as a child. It was one of those strange, awfully long dreams, as it seems to us later while we wash our faces.
The yard was deserted for a long time, like hospital halls at dawn. Maybe it was just that the time passed so slowly, I can‘t find the right words. Suddenly a bird flew by low, coming out of the apricot treetop, which looked a lot more lavish than it really was years ago, before age set in and had completely dried it. It was a crow, I think it flew fast. Finally, the yard lit up, letting color in, and a child stepped under the tree. It looked like my sister, but it was younger, I’m not really sure any more. It wasn’t smiling, and yet, it was happy. It was standing at the bottom of the courtyard, speechless, slowly swaying it’s arms.

Apricots started falling from the sky like cannon balls – quiet and soft. The child grew up, like forced, and became a man. Was it me whom he said: ”Waiting is silence and confirmation”? He disappeared.

Cannon balls continued to fall down when I was already rubbing my bleary eyes.

apricot-fruit

Advertisements

И МОРАНА МОРА ДА ВОЛИ

 

Јеца сунце
у тучку последње
перунике лета

Стрибог затеже постељу

Брза трака
Искривљене банкине
дозивају море

Изнад
бог ветра туче асфалт
и ломи се путања света
Доле
отвара се подземље
и љуби се лишће у сну

Богиња смрти
депилира препоне

Одлама се
од природе немир
А Стрибог бије
и по најмањем
опушку Сопотнице

Још мало
Чистилиште
па последњи ниво
и низ ребра земљина
сливаће се дебели
жестоки слапови
(смрти?)
Белина

282_2_sopotnica-zaledjeni-slapov

Мина Глигорић 09.05.2013.

КАСНО

Неки касни сат је, онако магловит као и сећање на твој глас и очи. Суморни прсти клизе у жељи и твој лик некако ми већ прети: „Не лажи да моја би била.“ Или тако се бар ја сећам. Мора да си ти боље од мене знао шта је пољубац, додир или страст, па си ми дао само ехо неког сад већ угашеног подражаја, ниси ме сматрао достојном свих својих сеновитих кутака. Дaj ми да сада сазнам. Нека ме сад прождеру твоје очи, нека ме ужаснуто узму без обзира према згужваним песмама, љубавницама око нас, нека ме прождеру, морам да их урежем у кору малог мозга. Ништа друго немам. Зар не видиш да сам се ја већ тада опростила са собом у теби? Па се надам да је данас напокон дошао дан када се ти окрећеш с осмехом широким као океан, желим да љубим те у зубе, да запливам у твојим мислима и опет ти део срца украдем а побегнем, па чик пробај да ме нађеш ако ти тај одгрижени део икад поново затреба.

  nycp4-640x425

ОСТАВЉЕНА

Срце замах хвата
Док мој мозак схвата
Шта те речи значе

*

Мајка ми је рекла
Да не пијем још, вруће је
Нисам слушала

Отац ме је једном снажно
Ударио
Болело је

*

Осећам убод
Мора да грозница ме тресе
Хладно је

Када ми је једном отац
Поглед ускратио
Болело је

Мајка ми је рекла
Да на рану ставим лед
Нисам слушала

Стојим у ходнику
Празном, сличном теби
Нема те а миришеш

Овде људи пролазе кроз
Мене као да се плаше давања
И њих боле руке
кроз зидове

*

Разбијем ли стих још неки
С Медузом ћу се дружити
У кругу петом

Али плашим се да те сретнем
Сањала сам тунел
Било је црно
Рушило се

БУКА

Сасвим боље данас гори ова тужна свећа, што сам је добила у Кнез Михајловој, на дан када ми је бака умрла. Ускрс. Света недеља. Претходног дана мама и ја биле смо у болници и заиста ми се чинило да ће старост попустити и да ће бака оздравити. Говоре да људи пред смрт изгледају срећно, постају мудри, и Она је тако изгледала. Надали смо се.

Телефон и даље звони, пријатељи се виђају и компјутер ми опет нападају вируси. Нико нема обзира, свуда – бука.

Нисам знала да ћу плакати. Ироније ли глупих, полажемо тело у земаљску ватру, надајући се да ћемо избећи ону вечну. Ваљда бог не обраћа пажњу више.

Background of burning candles