THE YARD

Yesterday I had a dream about the yard where I used to often fall down as a child. It was one of those strange, awfully long dreams, as it seems to us later while we wash our faces.
The yard was deserted for a long time, like hospital halls at dawn. Maybe it was just that the time passed so slowly, I can‘t find the right words. Suddenly a bird flew by low, coming out of the apricot treetop, which looked a lot more lavish than it really was years ago, before age set in and had completely dried it. It was a crow, I think it flew fast. Finally, the yard lit up, letting color in, and a child stepped under the tree. It looked like my sister, but it was younger, I’m not really sure any more. It wasn’t smiling, and yet, it was happy. It was standing at the bottom of the courtyard, speechless, slowly swaying it’s arms.

Apricots started falling from the sky like cannon balls – quiet and soft. The child grew up, like forced, and became a man. Was it me whom he said: ”Waiting is silence and confirmation”? He disappeared.

Cannon balls continued to fall down when I was already rubbing my bleary eyes.

apricot-fruit

Advertisements

Fernando Valverde – Balkan kao opsesija

Sa stranice online časopisa Reflejo: „Fernando Valverde, pesnik iz Granade, rođen 1980. godine, bez ikakve sumnje je jedan od najviše nagrađivanih glasova nove poezije na španskom jeziku.
Doktor nauka na polju hispanske filologije, i diplomirani filolog romanista, takođe je radio kao novinar u kulturnom odeljku lista El Pais.
Ipak, vrednost ove publikacije ide dalje od pesničkih vrednosti. Fernando Valverde je, poput mene, opsednut Balkanom i temama vezanim za nekadašnju Jugoslaviju. Ovim temama je posvetio istraživačke radove, članke u novinama i časopisima, pesme, i pre svega veliku ljubav koju sačinjava ova strast. Ukoliko bih želeo da budem iskren, trebalo bi onda da okrivim Balkan za uspostavljanje jednog ovako divnog prijateljstva.
Bez daljeg odugovlačenja, delim radost koju je sam pesnik osetio onda kada je video da su njegove pesme prevedene na jezik koji živi duboko u njegovom srcu. Duboko se zahvaljujući srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, koja je takođe prevodila meksičke pesnike Alija Kalderona i Marija Bohorkesa, predstavljamo dve pesme Španca Fernanda Valverdea.“, kaže meksički pesnik Havijer Gutjeres Losano.

, kaže meksički pesnik Havijer Gutjeres Losano.

Jezero

Taj sneg koji gaziš postaće blato
a u jezeru biće mog odraza bez tvog

Prošao sam ivicom obale,
Hteo sam njom suvim stopalima
Ali toliko posrnuo, sve do bola mojih ruku.

Ispod trave čekaju kamenovi
da pridrže moju kožu kao raskršće.

Ali nikad je ne prisvoje,
tela su tako lepa dok miluje ih vreme
da ne pripadaju nama,
ona su zabranjena šuma.

Ostaće zauvek znak jednog odraza
jer neće ruke zaboraviti sve
čak i kada prenamnože se sumnje.

Pesme koje zaboraviš su tragovi u snegu
i na pučini jezera ruši se budućnost.img_balkan-kao-opsesija-154.jpg_rubrike_300_225_2

El lago

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro
y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla,
he querido cruzarlo sin mojarme los pies
y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras
que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian,
los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca
que no nos pertenecen,
son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo
porque no van los brazos a olvidarlo todo
aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve
y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

EL LAGO

 

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla, he querido cruzarlo sin mojarme los pies y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian, los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca que no nos pertenecen, son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo porque no van los brazos a olvidarlo todo aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpufEL LAGO

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla, he querido cruzarlo sin mojarme los pies y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian, los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca que no nos pertenecen, son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo porque no van los brazos a olvidarlo todo aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpuf

EL LAGO

 

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla, he querido cruzarlo sin mojarme los pies y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian, los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca que no nos pertenecen, son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo porque no van los brazos a olvidarlo todo aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpuf

ando Valverde, pesnik iz Granade, rođen 1980. godine, bez ikakve sumnje je jedan od najviše nagrađivanih glasova nove poezije na španskom jeziku. Doktor nauka na polju hispanske filologije, i diplomirani filolog romanista, takođe je radio kao novinar u kulturnom odeljku lista El Pais.

Ipak, vrednost ove publikacije ide dalje od pesničkih vrednosti. Fernando Valverde je, poput mene, opsednut Balkanom i temama vezanim za nekadašnju Jugoslaviju. Ovim temama je posvetio istraživačke radove, članke u novinama i časopisima, pesme, i pre svega veliku ljubav koju sačinjava ova strast. Ukoliko bih želeo da budem iskren, trebalo bi onda da okrivim Balkan za uspostavljanje jednog ovako divnog prijateljstva.

Bez daljeg odugovlačenja, delim radost koju je sam pesnik osetio onda kada je video da su njegove pesme prevedene na jezik koji živi duboko u njegovom srcu. Duboko se zahvaljujući srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, koja je takođe prevodila meksičke pesnike Alija Kalderona i Marija Bohorkesa, predstavljamo dve pesme Španca Fernanda Valverdea.

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpuf

Fernando Valverde, pesnik iz Granade, rođen 1980. godine, bez ikakve sumnje je jedan od najviše nagrađivanih glasova nove poezije na španskom jeziku. Doktor nauka na polju hispanske filologije, i diplomirani filolog romanista, takođe je radio kao novinar u kulturnom odeljku lista El Pais.

Ipak, vrednost ove publikacije ide dalje od pesničkih vrednosti. Fernando Valverde je, poput mene, opsednut Balkanom i temama vezanim za nekadašnju Jugoslaviju. Ovim temama je posvetio istraživačke radove, članke u novinama i časopisima, pesme, i pre svega veliku ljubav koju sačinjava ova strast. Ukoliko bih želeo da budem iskren, trebalo bi onda da okrivim Balkan za uspostavljanje jednog ovako divnog prijateljstva.

Bez daljeg odugovlačenja, delim radost koju je sam pesnik osetio onda kada je video da su njegove pesme prevedene na jezik koji živi duboko u njegovom srcu. Duboko se zahvaljujući srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, koja je takođe prevodila meksičke pesnike Alija Kalderona i Marija Bohorkesa, predstavljamo dve pesme Španca Fernanda Valverdea.

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpuf

Fernando Valverde

Pad

~Mojoj majci~

Sećaš se kako ginu pelikani?
Ispod popodnevnog sunca
što bije obalu Pacifika
voda ih glođe, kao olovo.

Ništa im ne može pomoći.

Toliko je časti u praznini,
toliko ljubavi nosi njihov let,
da poslednji tren se zbiva u tišini.
Jedino ostaje
udar njihovih trupova o vodu
kao glasina neuhvatljivog vetra.

Iz te sobe ne vidi se more,
nema visokog stenja, nijednog horizonta
kog nisu uništili.

Nije važno,
predosećaš glas u ovoj crnoj noći,
skoro dodiruješ ruku.

Setićeš se tada, pred nagoveštaj mraza,
da u jesen to more koje toliko voliš
ponovo je sivo i ostavlja
imena prošlosti ispisana u pesku.

Sela si da ih posmatraš.

Ispred tebe,
krivi se horizont,
jedan dečak uranja među talase
A istok, topao, savršen,
izdaje i gura ga.

Došla si da me spasiš.

Tvoje ruke,
sad tako krhke,
pokrivaju moje devetogodišnje telo
i pružaju se ka obali.

Tačno je,
iz ove sobe ne vidi se more
ali strepe moje ruke kao i onog dana.
Uzimam sad tvoje,
oseti kako te volim,
kako braniš me od straha jednim pokretom ruke,
kako život ti je razapet među prstima.

Ostavi meso sa strane,
udari tvog lica o vodu
izlomili su svetlost

Nema zvezda ispod okeana.

Otvori oči,
smrt je tako slepa da te strah zbunjuje.
Otvori oči,
potraži me sad usred ovog okeana,
ščepaću te snažno,
stezaću te,
nađimo našu obalu,
more još nije ispisalo naša imena,
danas je, nismo prošlost,
slan je znoj,
penasto more u prkos stenama
jeste strah na tvojim usnama.

Život nas čeka.

Fernando-Valverde1Fernando Valverde – pesme

La caída

~A mi madre~

¿Recuerdas cómo mueren los pelícanos?
Bajo el sol de la tarde
que golpea la costa del Pacífico
el agua los engulle como al plomo.

Nada puede salvarlos.

Hay tanta dignidad en el vacío,
tanto amor en sus vuelos,
que en el último instante escogen el silencio.
Sólo queda
el golpe de sus cuerpos contra el agua
como un rumor de viento imperceptible.

Desde esta habitación no puede verse el mar.
no existen altas rocas y no queda horizonte
que no hayan destruido.

No importa,
intuyes un rumor en esta noche negra,
puedes tocar su brazo.

Recordarás entonces, al percibir el frío,
que en otoño ese mar que tanto amas
se vuelve gris y deja
los nombres del pasado escritos en la arena.

Te has sentado a mirarlos.

Frente a ti,
torciendo el horizonte,
un niño se sumerge entre las olas.
El levante, tan cálido y perfecto,
lo traiciona y lo empuja.

Has venido a salvarme.

Tus brazos,
tan frágiles ahora,
cubren el cuerpo de mis nueve años
hasta tocar la orilla.

Es cierto,
desde esta habitación no puede verse el mar
pero tiemblan mis manos igual que aquella tarde.
Ahora cojo las tuyas,
siente cómo te amo,
cómo salvas mi miedo con tus gestos,
cómo tienes la vida sujeta entre los dedos.

Deja a un lado la carne,
has golpeado tanto tu rostro contra el agua
que la luz se ha quebrado.

No hay estrellas debajo del océano.

Abre los ojos,
es tan ciega la muerte que el temor te confunde.
Abre los ojos,
búscame ahora en medio de este océano,
voy a agarrarte fuerte con mis brazos,
siente cómo te aprieto,
busquemos nuestra orilla,
el mar no ha dibujado nuestros nombres,
es hoy, no somos el pasado,
es salado el sudor,
es la espuma del mar contra las rocas
este miedo en tus labios.

Nos espera la vida.

Časopis Reflejo: Nova saradnja srpskih i meksičkih pesnika

http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=nova-saradnja-srpskih-i-meksickih-pesnika

Ali Kalderon na portalu Refleha

Uz pomoć naše mlade pesnikinje Mine Gligorić, Refleho svojim čitaocima otkriva još jedan biser hispanoameričke poezije.

Publici Refleha sa velikom radošću predstavljamo prvi poetski poduhvat Alija Kalderona, meksičkog pesnika. Smatran jednim od najistaknutijih pesnika hispanoameričkog sveta i, svakako, savremenog Meksika, dobitnik je mnogobrojnih nagrada koje potvrđuju veličinu njegovih stihova. Poezija ispunjena mitološkim aluzijama koje nude drugačiju panoramu oslikavanja reči «ljubav» na papiru. Ljubav, erotika, retorika i metafizika suštinski su elementi jednog od najboljih hispanoameričkih pesnika današnjice.

Pre nego što vas ostavimo da se prepustite poeziji Alija Kalderona, duboko se zahvaljujemo na izvanrednoj saradnji srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, autorki knjige Adamova jabuka, koja je prevela sledeće pesme na srpski jezik.

Hose Emiliju Paćeku

[A José Emilio Pacheco]

Neko ko nisam ja

I u svemu meni samom identičan

Zna mi stope i u stopu prati

Taj drugi moje reči navodi

zna da postupke mi zapečati

moja sećanja neko drugi pamti

iza oka, drugi mi neko vreba

Neko kom sam alternativa

Iz ogledala me krišom gleda

to me verno precrtava,

svaki kez neprimetan.

A sličnost i odraz tačan

moji nisu nego onog drugog.

X

Dalekoj dalekoj i izgubljenoj Valentini

moram joj reći

sve moje pesme

-takvo ime ako smem da im dam-

rodile su tvoje usne i tvoje noge,

da svaki pridev koji piše ti lepotu

bodež je

i kožu mi cepa i raskomada

da nijedna konstrukcija sintaksička

ne bi te dočarati mogla

i nema pozitivne recenzije

kritičara laureata

tako zahvalne

kao samo jedan osmeh tvoj

XI

Zanimljivo je Penelopa

da tek na onim plažama lepim

dok vodili smo ljubav

konačno sam jednostavnost beskonačnosti

upoznao

I da zapravo

galaksije one što sam ih gledao napet

u kampovima Troje

bile su samo tvojih irisa prelamanja.

Vi ste dve već videli dragi moji blogeri: Transibirski i XII iz iste zbirke.

 

Mario Bojorquez en serbio

gergregrger

 

De El diván de Mouraria (1999)

Casida de la angustia

I

Un ácido durazno
una escaldada lengua de durazno
un picante y ardiente y amargo y picante durazno
en la escaldada lengua, oh tristes,
eso es la angustia.

¡Ah! sonrisa estudiada, aligerada, ensayada en el espejo
de lo que no digo.
¡Ah! estúpida respiración despepitada, oprimida, deletreada
veneno inocuo
ulceración.

Qué frágil corazón para el que sufre angustia
qué lenta máquina, qué desastrada
y lenta máquina es el corazón.

II

No conoció la fiebre
mi lengua no conoció la fiebre
no se alzó enardecida para un canto febril
sólo un cantar alegre
oh tristes
sólo un cantar alegre
cantaba mi lengua en su canción.

III

Este veneno ya estaba en mí
en mi sangre
antes de mí, mi sangre ardió,
antes de mí, mi sangre envenenaba a otros,
mi padre y su padre y sus abuelos, todos heridos
hasta el principio primordial.
Todos ardían como yo
todos arden conmigo.

IV

Pero el veneno escalda la lengua más feliz
¡oh, tristes!

Hablo de mí, sólo de mí.

Mario Bojorquez

dfsfsd

thtrhrthr

 


Iz Divana Maurarije [El diván de Mouraria] (1999)

Kasida patnje

I

Kisela breskva
i jezik njom oparen
ljuta gori gorka, ta ljuta breskva
na oprljenom jeziku, еh tuge,
tu je moja boljka

Eh, osmeh dobro proverene i lake, već ispitane
tišine
Eh, glupo sričem dah, isprekidan i zgažen
otrov bezopasan
ključa

Kako je meko srce nekoga ko pati,
kakva spora mašina, tako trapava
i spora mašina je ovo srce.

II

Nije poznavao nemir
moj jezik nije upoznao nemir
nije buknuo mržnjom i da s groznicom peva,
tek, radosnu pesmu,
o tuge,
tek radosnu pesmu
pevao je jezik moj, taktom svoje pesme

III

Ovaj otrov već bio je u meni
u mojoj krvi
i pre mene, krv je moja plamtela,
i pre mene, druge je otrovala,
mog oca, njegovog, i dedove im, svi smrtno ranjeni,
pa do praiskonskog početka.
Svi su plamteli poput mene
i svaki gori sa mnom.

IV

Ali otrov peče na jeziku najsrećnijem
oh, tuge!
Samo o sebi govorim, samo o sebi.

*Šta je to Kasida? http://hr.wikipedia.org/wiki/Kasida

Šta znači Maurarija Divan? http://es.wikipedia.org/wiki/Mouraria

Prevela Mina Gligorić

Уместо латиноамеричких серија

Nastavlljam sa Kalderonom. Sentimentalan pesnik. Tradicionalan. Snažan.

ClickxxxxsdwHandler.ashx

XII

Pasearás, Helena,
por las anchas calles de Troya
con Menelao del brazo
como en otro tiempo lo hiciste con Paris.
Con mascada Hermès y vestido Valentino
cautivarás a quienes por ti lucharon,
a los que admiran tu paso frágil:
a Héctor, Ulises, Ayax y a todos
los titanes juntos.
Y tú, Helena, sin embargo, cambiarías la gloria,
la fama, incluso tu lugar en la historia,
por empuñar, una vez más,
la enhiesta lanza

de este anónimo guerrero.

XII

Hodaćeš, Helena,
Trojanskim ulicama širokim,
Menelaju pod rukom,
kao što si s Parisom u neko drugo vreme.
Sa Hermès šalom i u haljini Valentino
osvojićeš one koji bi da osvoje tebe,
a dive se svakom tvom koraku lakom:
Hektora, Odiseja, Ajaksa, ma sve
titane zajedno.
A ti, Helena, zamenila bi, bez obzira, sjaj,
i slavu, čak i u istoriji sopstveno mesto, da
koplje zariješ
još jednom pravo

u ovog ratnika bezimenog.

*Ови постови су објављени на латиници, због природе текстова, надам се да не замерате на мешању писама 🙂

¡a Mexico y mucho más allá!

Htela sam sa vama da podelim neke prevode koje sam uradila u 2012. godini. Nadam se da me u 2013. čeka mnogo više rada u ovoj oblasti.
Radi se o savremenoj poeziji, o kolegama koji pišu na španskom jeziku i koji mnogo čuvaju tradiciju zvučnosti u poeziji, a njihova opšta mesta kao da ne blede, ipak, nalaze inventivnost u sintaksi i izrazu uopšte. Ovo je istorija književnosti u nastajanju.

Pesma je delo Alija Kalderona, meksičkog poete, esejiste, urednika i književnog kritičara.

DE NAUFRAGIOS Y RESCATES

Premio Nacional de Poesía Ramón López Velarde

XV

[Transiberiano]

Diariamente diez mil kilómetros
recorre
el tren transiberiano
para llegar de Moscú a Vladivostok, en Siberia.
Nosotros habitamos la misma ciudad y
todos los días nos cruzamos por la calle
pero nuestro encuentro es más frío que
una noche fría de Siberia
y nadie todavía
construye
el transiberiano que me lleve a ti.

Alí Calderón

IZ OLUPINA I OTKUPNINA

XV
[Transsibirrski]

Svakodnevno deset hiljada kilometara
prolazi
voz transsibirski
da stigne iz Moskve u Vladivostok, Sibir.
Doselili smo se u isti grad i
baš nam se, stalno, ukrste putevi
al’ naši bi hladni susreti zamrzli
zamrzli bi Sibir
i još uvek nikog
da izgradi
jedan transsibirski do tebe.

ClickHanxxxxdler.ashx