DJINN

I stretch my smile, innocent before strangers. The past has arched up to the surface. From the deep corridors I know well, you escape so skillfully with your sticky horns.

From the profundity, one penetrates slowly, bending, feeling unbodied, heavy like a planet and down there the sun never shines.

The present is ripped and from the firmament of what is to come, underripe cherries are dripping on me. We are being separated by three years, ten thousand kilometers and countless pubic hairs pulled out. Your desires fly out of me and soar into the mexican sky.

I’m in a hurry while you use the moment to slowly dig into my ambitions. I am hiding from you that you are newborn in my arms, the blade and the glue. Again helpless, with my will torn apart, I fly towards you would we not merge together, but it is too late. Creation can not be interrupted, we are separated, I know, by the word – patience. Life emerges to the surface fresh, blind, cruel, divine, implacable and I will never be able to explain to you how painful are the swollen nipples of a woman nursing.

Only love can break through its own labyrinths.

 

 

72988020

 

 

 

*WHAT IS A DJINN: https://en.wikipedia.org/wiki/Jinn

Advertisements

„Док смуцасмо се туда“

http://www.kragujevacke.rs

Критике нових књига у Крагујевачким новинама заузимају један део у одељку Култура. У четвртак, 14. фебруара, ту се нашао текст и о мојој књизи.

Адамова јабука,
песме Мине Глигорић у
издању СКЦ-а

 Трећа лауреаткиња прошлогодишњег (октобар) СКЦ-овог конкурса за „Првенац“ је била млада београдска песникиња и кантауторка Мина Глигорић (1989). Њен рукопис „Адамова јабука“ сачињен је од три циклуса „Гола“, „Лоше сам сањала“ и „Адамова јабука“, а по форми је меланж лирских песама белог стиха и песама у прози. С друге стране, ова збирка је омеђена (!?) поетиком урбаног простора – Града и њеним одбљесцима и рачвањима унутар лирских субјеката. Ево како „тролејбуска шетња до Филозофског факултета“ постаје „Поетика простора“, како то каже Башлар:

// Једно око покрај средњих врата / Машта о мојој коси, видим ја / Једна друга мајица седи крај возача / И некој баби средњи прст показује // Из пазуха овог брке до мене / Мирише лепа лозовача / Троле само стоје / Успављује задах док ми / Крчкамо се полако // Све док оно око покрај врата / Нечије ребро лактом боде / Ово дрво лепрша из ината / Стоје троле и све кључа / Мирише та лозовача // Радови на путу опет / Сви погледи умарају / Све ври, ври а овај дан / Тек сад замах ухватио ///

Структуралана схема књиге би у најкраћем, значи приближном облику, изгледала овако: циклус: посвета (цитат као општи увод), затим песма у прози (спец. увод) и, онда, низ песама у стиху, ту и тамо прошараних неком прозном песмом. Овог „канона“ ауторка се доследно придржава у сваком од циклуса, чак имам утисак да је целокупно тело текста нагнуто ка прозном лиричном изразу. Песма „Плик“ је добар пример те „тенденције“ ка кратким прозним формама: почиње као кратка стихована, ширећи се до готово прозне дужине стиха и враћајући се на почетну кратку, лапидарну форму; наравно, на визуелном плану она оцртава испупчење – плик. Песме у стиху обилују разним врстама инверзија што је вероватно последица преузимања ритмичких модела из домена популаристичког „упевавања“ у кантауторству. Хотимична или „нехотична“ римовања у поједимим деловима песама, сматрам не тако важним украсима, рецидивима „баштињења“ и распеваности.

Мисаони кругови „Адамове јабуке“ су врло вешто и прецизно „уланчени“ (конгруенција) реверзибилним тематским карикама. Са мером градуирана интимистичка и љубавна тематика, зачињена иронијским и аутосаркастичним отклонима – „против патосања“, из прва два циклуса у завршном израста до „универзалности микрокосмичког“; пролазности „малих мука“ и сизифовских мучења, немогућности искока из колотечина, безосећајности технолошког и информационог SPEED – NEED – GREЕD симулакрума и сурогата… И још тушта и тма, тмастова.

Ваља, на крају, поменути песму „Бука“ – прелепу лирску прозицу о смрти баке, која није „баба“ из горенаведеног „Ината“, разлика је у само једном словцу: „к“ је истиснуло „б“ и – израчило топлину песничког језика.

 Радован Шаренац

 cropped-100_3242.jpg

Дугујем пуну захвалност Студентском културном центру Крагујевац и издавачкој кући Првенац за подршку, признање и сав ентузијазам који су ми удахнули својим изненађењима ове врсте.