Fernando Valverde – Balkan kao opsesija

Sa stranice online časopisa Reflejo: „Fernando Valverde, pesnik iz Granade, rođen 1980. godine, bez ikakve sumnje je jedan od najviše nagrađivanih glasova nove poezije na španskom jeziku.
Doktor nauka na polju hispanske filologije, i diplomirani filolog romanista, takođe je radio kao novinar u kulturnom odeljku lista El Pais.
Ipak, vrednost ove publikacije ide dalje od pesničkih vrednosti. Fernando Valverde je, poput mene, opsednut Balkanom i temama vezanim za nekadašnju Jugoslaviju. Ovim temama je posvetio istraživačke radove, članke u novinama i časopisima, pesme, i pre svega veliku ljubav koju sačinjava ova strast. Ukoliko bih želeo da budem iskren, trebalo bi onda da okrivim Balkan za uspostavljanje jednog ovako divnog prijateljstva.
Bez daljeg odugovlačenja, delim radost koju je sam pesnik osetio onda kada je video da su njegove pesme prevedene na jezik koji živi duboko u njegovom srcu. Duboko se zahvaljujući srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, koja je takođe prevodila meksičke pesnike Alija Kalderona i Marija Bohorkesa, predstavljamo dve pesme Španca Fernanda Valverdea.“, kaže meksički pesnik Havijer Gutjeres Losano.

, kaže meksički pesnik Havijer Gutjeres Losano.

Jezero

Taj sneg koji gaziš postaće blato
a u jezeru biće mog odraza bez tvog

Prošao sam ivicom obale,
Hteo sam njom suvim stopalima
Ali toliko posrnuo, sve do bola mojih ruku.

Ispod trave čekaju kamenovi
da pridrže moju kožu kao raskršće.

Ali nikad je ne prisvoje,
tela su tako lepa dok miluje ih vreme
da ne pripadaju nama,
ona su zabranjena šuma.

Ostaće zauvek znak jednog odraza
jer neće ruke zaboraviti sve
čak i kada prenamnože se sumnje.

Pesme koje zaboraviš su tragovi u snegu
i na pučini jezera ruši se budućnost.img_balkan-kao-opsesija-154.jpg_rubrike_300_225_2

El lago

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro
y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla,
he querido cruzarlo sin mojarme los pies
y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras
que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian,
los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca
que no nos pertenecen,
son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo
porque no van los brazos a olvidarlo todo
aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve
y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

EL LAGO

 

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla, he querido cruzarlo sin mojarme los pies y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian, los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca que no nos pertenecen, son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo porque no van los brazos a olvidarlo todo aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpufEL LAGO

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla, he querido cruzarlo sin mojarme los pies y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian, los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca que no nos pertenecen, son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo porque no van los brazos a olvidarlo todo aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpuf

EL LAGO

 

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla, he querido cruzarlo sin mojarme los pies y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian, los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca que no nos pertenecen, son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo porque no van los brazos a olvidarlo todo aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpuf

ando Valverde, pesnik iz Granade, rođen 1980. godine, bez ikakve sumnje je jedan od najviše nagrađivanih glasova nove poezije na španskom jeziku. Doktor nauka na polju hispanske filologije, i diplomirani filolog romanista, takođe je radio kao novinar u kulturnom odeljku lista El Pais.

Ipak, vrednost ove publikacije ide dalje od pesničkih vrednosti. Fernando Valverde je, poput mene, opsednut Balkanom i temama vezanim za nekadašnju Jugoslaviju. Ovim temama je posvetio istraživačke radove, članke u novinama i časopisima, pesme, i pre svega veliku ljubav koju sačinjava ova strast. Ukoliko bih želeo da budem iskren, trebalo bi onda da okrivim Balkan za uspostavljanje jednog ovako divnog prijateljstva.

Bez daljeg odugovlačenja, delim radost koju je sam pesnik osetio onda kada je video da su njegove pesme prevedene na jezik koji živi duboko u njegovom srcu. Duboko se zahvaljujući srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, koja je takođe prevodila meksičke pesnike Alija Kalderona i Marija Bohorkesa, predstavljamo dve pesme Španca Fernanda Valverdea.

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpuf

Fernando Valverde, pesnik iz Granade, rođen 1980. godine, bez ikakve sumnje je jedan od najviše nagrađivanih glasova nove poezije na španskom jeziku. Doktor nauka na polju hispanske filologije, i diplomirani filolog romanista, takođe je radio kao novinar u kulturnom odeljku lista El Pais.

Ipak, vrednost ove publikacije ide dalje od pesničkih vrednosti. Fernando Valverde je, poput mene, opsednut Balkanom i temama vezanim za nekadašnju Jugoslaviju. Ovim temama je posvetio istraživačke radove, članke u novinama i časopisima, pesme, i pre svega veliku ljubav koju sačinjava ova strast. Ukoliko bih želeo da budem iskren, trebalo bi onda da okrivim Balkan za uspostavljanje jednog ovako divnog prijateljstva.

Bez daljeg odugovlačenja, delim radost koju je sam pesnik osetio onda kada je video da su njegove pesme prevedene na jezik koji živi duboko u njegovom srcu. Duboko se zahvaljujući srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, koja je takođe prevodila meksičke pesnike Alija Kalderona i Marija Bohorkesa, predstavljamo dve pesme Španca Fernanda Valverdea.

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpuf

Advertisements

Fernando Valverde

Pad

~Mojoj majci~

Sećaš se kako ginu pelikani?
Ispod popodnevnog sunca
što bije obalu Pacifika
voda ih glođe, kao olovo.

Ništa im ne može pomoći.

Toliko je časti u praznini,
toliko ljubavi nosi njihov let,
da poslednji tren se zbiva u tišini.
Jedino ostaje
udar njihovih trupova o vodu
kao glasina neuhvatljivog vetra.

Iz te sobe ne vidi se more,
nema visokog stenja, nijednog horizonta
kog nisu uništili.

Nije važno,
predosećaš glas u ovoj crnoj noći,
skoro dodiruješ ruku.

Setićeš se tada, pred nagoveštaj mraza,
da u jesen to more koje toliko voliš
ponovo je sivo i ostavlja
imena prošlosti ispisana u pesku.

Sela si da ih posmatraš.

Ispred tebe,
krivi se horizont,
jedan dečak uranja među talase
A istok, topao, savršen,
izdaje i gura ga.

Došla si da me spasiš.

Tvoje ruke,
sad tako krhke,
pokrivaju moje devetogodišnje telo
i pružaju se ka obali.

Tačno je,
iz ove sobe ne vidi se more
ali strepe moje ruke kao i onog dana.
Uzimam sad tvoje,
oseti kako te volim,
kako braniš me od straha jednim pokretom ruke,
kako život ti je razapet među prstima.

Ostavi meso sa strane,
udari tvog lica o vodu
izlomili su svetlost

Nema zvezda ispod okeana.

Otvori oči,
smrt je tako slepa da te strah zbunjuje.
Otvori oči,
potraži me sad usred ovog okeana,
ščepaću te snažno,
stezaću te,
nađimo našu obalu,
more još nije ispisalo naša imena,
danas je, nismo prošlost,
slan je znoj,
penasto more u prkos stenama
jeste strah na tvojim usnama.

Život nas čeka.

Fernando-Valverde1Fernando Valverde – pesme

La caída

~A mi madre~

¿Recuerdas cómo mueren los pelícanos?
Bajo el sol de la tarde
que golpea la costa del Pacífico
el agua los engulle como al plomo.

Nada puede salvarlos.

Hay tanta dignidad en el vacío,
tanto amor en sus vuelos,
que en el último instante escogen el silencio.
Sólo queda
el golpe de sus cuerpos contra el agua
como un rumor de viento imperceptible.

Desde esta habitación no puede verse el mar.
no existen altas rocas y no queda horizonte
que no hayan destruido.

No importa,
intuyes un rumor en esta noche negra,
puedes tocar su brazo.

Recordarás entonces, al percibir el frío,
que en otoño ese mar que tanto amas
se vuelve gris y deja
los nombres del pasado escritos en la arena.

Te has sentado a mirarlos.

Frente a ti,
torciendo el horizonte,
un niño se sumerge entre las olas.
El levante, tan cálido y perfecto,
lo traiciona y lo empuja.

Has venido a salvarme.

Tus brazos,
tan frágiles ahora,
cubren el cuerpo de mis nueve años
hasta tocar la orilla.

Es cierto,
desde esta habitación no puede verse el mar
pero tiemblan mis manos igual que aquella tarde.
Ahora cojo las tuyas,
siente cómo te amo,
cómo salvas mi miedo con tus gestos,
cómo tienes la vida sujeta entre los dedos.

Deja a un lado la carne,
has golpeado tanto tu rostro contra el agua
que la luz se ha quebrado.

No hay estrellas debajo del océano.

Abre los ojos,
es tan ciega la muerte que el temor te confunde.
Abre los ojos,
búscame ahora en medio de este océano,
voy a agarrarte fuerte con mis brazos,
siente cómo te aprieto,
busquemos nuestra orilla,
el mar no ha dibujado nuestros nombres,
es hoy, no somos el pasado,
es salado el sudor,
es la espuma del mar contra las rocas
este miedo en tus labios.

Nos espera la vida.

Časopis Reflejo: Nova saradnja srpskih i meksičkih pesnika

http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=nova-saradnja-srpskih-i-meksickih-pesnika

Ali Kalderon na portalu Refleha

Uz pomoć naše mlade pesnikinje Mine Gligorić, Refleho svojim čitaocima otkriva još jedan biser hispanoameričke poezije.

Publici Refleha sa velikom radošću predstavljamo prvi poetski poduhvat Alija Kalderona, meksičkog pesnika. Smatran jednim od najistaknutijih pesnika hispanoameričkog sveta i, svakako, savremenog Meksika, dobitnik je mnogobrojnih nagrada koje potvrđuju veličinu njegovih stihova. Poezija ispunjena mitološkim aluzijama koje nude drugačiju panoramu oslikavanja reči «ljubav» na papiru. Ljubav, erotika, retorika i metafizika suštinski su elementi jednog od najboljih hispanoameričkih pesnika današnjice.

Pre nego što vas ostavimo da se prepustite poeziji Alija Kalderona, duboko se zahvaljujemo na izvanrednoj saradnji srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, autorki knjige Adamova jabuka, koja je prevela sledeće pesme na srpski jezik.

Hose Emiliju Paćeku

[A José Emilio Pacheco]

Neko ko nisam ja

I u svemu meni samom identičan

Zna mi stope i u stopu prati

Taj drugi moje reči navodi

zna da postupke mi zapečati

moja sećanja neko drugi pamti

iza oka, drugi mi neko vreba

Neko kom sam alternativa

Iz ogledala me krišom gleda

to me verno precrtava,

svaki kez neprimetan.

A sličnost i odraz tačan

moji nisu nego onog drugog.

X

Dalekoj dalekoj i izgubljenoj Valentini

moram joj reći

sve moje pesme

-takvo ime ako smem da im dam-

rodile su tvoje usne i tvoje noge,

da svaki pridev koji piše ti lepotu

bodež je

i kožu mi cepa i raskomada

da nijedna konstrukcija sintaksička

ne bi te dočarati mogla

i nema pozitivne recenzije

kritičara laureata

tako zahvalne

kao samo jedan osmeh tvoj

XI

Zanimljivo je Penelopa

da tek na onim plažama lepim

dok vodili smo ljubav

konačno sam jednostavnost beskonačnosti

upoznao

I da zapravo

galaksije one što sam ih gledao napet

u kampovima Troje

bile su samo tvojih irisa prelamanja.

Vi ste dve već videli dragi moji blogeri: Transibirski i XII iz iste zbirke.

 

Mario Bojorquez – Guggenheim Museum

Mario Bojorquez was born in Los Mochis, Sinaloa, Mexico in 1968. Member of the National System of Creators of Art. He has studied Hispanic Language and Literature at the National University of Mexico (UNAM). His most recent books of poetry are Mouraria Divan, 1999 (Portuguese-Spanish bilingual edition), Pretzels, 2005, Postponed Desire, 2007, Memorial Hill, 2009 and Y2K, 2010. It has been included in various national and international anthologies, and translated and published in Portugal, France, Italy and the United States. As editor, published anthologies of love poetry of Jaime Sabines (1997) and Eduardo Lizalde (2000), the Mexican Best Poems 2005 and 2006, (Ed. Joaquin Mortiz).

Mario Bohorkes je rođen u Los Moćisu [Los Mochis], Sinaloa, Meksiko, 1968. Član Nacionalnog sistema stvaraoca umetnosti [Member of the National System of Creators of Art]. Završio je Iberijske studije na Nacionalnom univerzitetu Meksika (UNAM). Bohorkesove najskorije zbirke poezije su: Murarija Divan [Mouraria Divan], 1999, (portugalsko-špansko bilingualno izdanje), Perece [Pretzels], 2005, Odložena požuda [Postponed Desire], 2007, Memorijal Hil [Memorial Hill], 2009. i Y2K [Y2K], 2010. Njegova poezija uvrštena je u različite nacionalne i međunarodne antologije, prevedena je i izdata u Portugalu, Francuskoj, Italiji i Sjedinjenim Američkim Državama. Kao urednik, objavio je antologije ljubavne poezije Hajmea Sabinesa [Jaime Sabines], 1997. i Eduarda Lisaldea [Eduardo Lizalde], 2000, Najbolje poeme Meksika, 2005. i 2006. (ed. Hoakin Mortis [Joaquin Mortiz]).

Guggenheim Museum

La incesante espiral por donde el mundo sube

baja.

La espiral incesante por donde voy conmigo

para ascender en mí
y regresarme.

Por donde yo incesante

espiral de mis huesos.

Diestro desde lo mío

hacia yo
vuelta en mí mismo.

Incesante, por donde yo

espiral apenas.

Retorno sin aliento.

Espiral donde incesante yo

para mí, en mí.


Mario Bojorquez

Gugenheim

Muzej Gugenhajm 

Svet se penje gde neumorna spirala

silazi.

Sa mnom idem gde se spirala neprekidna

penje u sebe

se vraćam.

Gde sam neprestana

spirala od mojih kosti.

Pravo iz sopstvenog

ja, prema

nazad, u sebe

Neprekidno, gde ja sam

tek spirala.

Povratak bez daha.

Neprekidna spirala gde jesam

za mene, u meni.

Prevela Mina Gligorić.