Fernando Valverde

Pad

~Mojoj majci~

Sećaš se kako ginu pelikani?
Ispod popodnevnog sunca
što bije obalu Pacifika
voda ih glođe, kao olovo.

Ništa im ne može pomoći.

Toliko je časti u praznini,
toliko ljubavi nosi njihov let,
da poslednji tren se zbiva u tišini.
Jedino ostaje
udar njihovih trupova o vodu
kao glasina neuhvatljivog vetra.

Iz te sobe ne vidi se more,
nema visokog stenja, nijednog horizonta
kog nisu uništili.

Nije važno,
predosećaš glas u ovoj crnoj noći,
skoro dodiruješ ruku.

Setićeš se tada, pred nagoveštaj mraza,
da u jesen to more koje toliko voliš
ponovo je sivo i ostavlja
imena prošlosti ispisana u pesku.

Sela si da ih posmatraš.

Ispred tebe,
krivi se horizont,
jedan dečak uranja među talase
A istok, topao, savršen,
izdaje i gura ga.

Došla si da me spasiš.

Tvoje ruke,
sad tako krhke,
pokrivaju moje devetogodišnje telo
i pružaju se ka obali.

Tačno je,
iz ove sobe ne vidi se more
ali strepe moje ruke kao i onog dana.
Uzimam sad tvoje,
oseti kako te volim,
kako braniš me od straha jednim pokretom ruke,
kako život ti je razapet među prstima.

Ostavi meso sa strane,
udari tvog lica o vodu
izlomili su svetlost

Nema zvezda ispod okeana.

Otvori oči,
smrt je tako slepa da te strah zbunjuje.
Otvori oči,
potraži me sad usred ovog okeana,
ščepaću te snažno,
stezaću te,
nađimo našu obalu,
more još nije ispisalo naša imena,
danas je, nismo prošlost,
slan je znoj,
penasto more u prkos stenama
jeste strah na tvojim usnama.

Život nas čeka.

Fernando-Valverde1Fernando Valverde – pesme

La caída

~A mi madre~

¿Recuerdas cómo mueren los pelícanos?
Bajo el sol de la tarde
que golpea la costa del Pacífico
el agua los engulle como al plomo.

Nada puede salvarlos.

Hay tanta dignidad en el vacío,
tanto amor en sus vuelos,
que en el último instante escogen el silencio.
Sólo queda
el golpe de sus cuerpos contra el agua
como un rumor de viento imperceptible.

Desde esta habitación no puede verse el mar.
no existen altas rocas y no queda horizonte
que no hayan destruido.

No importa,
intuyes un rumor en esta noche negra,
puedes tocar su brazo.

Recordarás entonces, al percibir el frío,
que en otoño ese mar que tanto amas
se vuelve gris y deja
los nombres del pasado escritos en la arena.

Te has sentado a mirarlos.

Frente a ti,
torciendo el horizonte,
un niño se sumerge entre las olas.
El levante, tan cálido y perfecto,
lo traiciona y lo empuja.

Has venido a salvarme.

Tus brazos,
tan frágiles ahora,
cubren el cuerpo de mis nueve años
hasta tocar la orilla.

Es cierto,
desde esta habitación no puede verse el mar
pero tiemblan mis manos igual que aquella tarde.
Ahora cojo las tuyas,
siente cómo te amo,
cómo salvas mi miedo con tus gestos,
cómo tienes la vida sujeta entre los dedos.

Deja a un lado la carne,
has golpeado tanto tu rostro contra el agua
que la luz se ha quebrado.

No hay estrellas debajo del océano.

Abre los ojos,
es tan ciega la muerte que el temor te confunde.
Abre los ojos,
búscame ahora en medio de este océano,
voy a agarrarte fuerte con mis brazos,
siente cómo te aprieto,
busquemos nuestra orilla,
el mar no ha dibujado nuestros nombres,
es hoy, no somos el pasado,
es salado el sudor,
es la espuma del mar contra las rocas
este miedo en tus labios.

Nos espera la vida.

Advertisements

КАСНО

Неки касни сат је, онако магловит као и сећање на твој глас и очи. Суморни прсти клизе у жељи и твој лик некако ми већ прети: „Не лажи да моја би била.“ Или тако се бар ја сећам. Мора да си ти боље од мене знао шта је пољубац, додир или страст, па си ми дао само ехо неког сад већ угашеног подражаја, ниси ме сматрао достојном свих својих сеновитих кутака. Дaj ми да сада сазнам. Нека ме сад прождеру твоје очи, нека ме ужаснуто узму без обзира према згужваним песмама, љубавницама око нас, нека ме прождеру, морам да их урежем у кору малог мозга. Ништа друго немам. Зар не видиш да сам се ја већ тада опростила са собом у теби? Па се надам да је данас напокон дошао дан када се ти окрећеш с осмехом широким као океан, желим да љубим те у зубе, да запливам у твојим мислима и опет ти део срца украдем а побегнем, па чик пробај да ме нађеш ако ти тај одгрижени део икад поново затреба.

  nycp4-640x425

БУКА

Сасвим боље данас гори ова тужна свећа, што сам је добила у Кнез Михајловој, на дан када ми је бака умрла. Ускрс. Света недеља. Претходног дана мама и ја биле смо у болници и заиста ми се чинило да ће старост попустити и да ће бака оздравити. Говоре да људи пред смрт изгледају срећно, постају мудри, и Она је тако изгледала. Надали смо се.

Телефон и даље звони, пријатељи се виђају и компјутер ми опет нападају вируси. Нико нема обзира, свуда – бука.

Нисам знала да ћу плакати. Ироније ли глупих, полажемо тело у земаљску ватру, надајући се да ћемо избећи ону вечну. Ваљда бог не обраћа пажњу више.

Background of burning candles

Mario Bojorquez en serbio

gergregrger

 

De El diván de Mouraria (1999)

Casida de la angustia

I

Un ácido durazno
una escaldada lengua de durazno
un picante y ardiente y amargo y picante durazno
en la escaldada lengua, oh tristes,
eso es la angustia.

¡Ah! sonrisa estudiada, aligerada, ensayada en el espejo
de lo que no digo.
¡Ah! estúpida respiración despepitada, oprimida, deletreada
veneno inocuo
ulceración.

Qué frágil corazón para el que sufre angustia
qué lenta máquina, qué desastrada
y lenta máquina es el corazón.

II

No conoció la fiebre
mi lengua no conoció la fiebre
no se alzó enardecida para un canto febril
sólo un cantar alegre
oh tristes
sólo un cantar alegre
cantaba mi lengua en su canción.

III

Este veneno ya estaba en mí
en mi sangre
antes de mí, mi sangre ardió,
antes de mí, mi sangre envenenaba a otros,
mi padre y su padre y sus abuelos, todos heridos
hasta el principio primordial.
Todos ardían como yo
todos arden conmigo.

IV

Pero el veneno escalda la lengua más feliz
¡oh, tristes!

Hablo de mí, sólo de mí.

Mario Bojorquez

dfsfsd

thtrhrthr

 


Iz Divana Maurarije [El diván de Mouraria] (1999)

Kasida patnje

I

Kisela breskva
i jezik njom oparen
ljuta gori gorka, ta ljuta breskva
na oprljenom jeziku, еh tuge,
tu je moja boljka

Eh, osmeh dobro proverene i lake, već ispitane
tišine
Eh, glupo sričem dah, isprekidan i zgažen
otrov bezopasan
ključa

Kako je meko srce nekoga ko pati,
kakva spora mašina, tako trapava
i spora mašina je ovo srce.

II

Nije poznavao nemir
moj jezik nije upoznao nemir
nije buknuo mržnjom i da s groznicom peva,
tek, radosnu pesmu,
o tuge,
tek radosnu pesmu
pevao je jezik moj, taktom svoje pesme

III

Ovaj otrov već bio je u meni
u mojoj krvi
i pre mene, krv je moja plamtela,
i pre mene, druge je otrovala,
mog oca, njegovog, i dedove im, svi smrtno ranjeni,
pa do praiskonskog početka.
Svi su plamteli poput mene
i svaki gori sa mnom.

IV

Ali otrov peče na jeziku najsrećnijem
oh, tuge!
Samo o sebi govorim, samo o sebi.

*Šta je to Kasida? http://hr.wikipedia.org/wiki/Kasida

Šta znači Maurarija Divan? http://es.wikipedia.org/wiki/Mouraria

Prevela Mina Gligorić

Mario Bojorquez – Guggenheim Museum

Mario Bojorquez was born in Los Mochis, Sinaloa, Mexico in 1968. Member of the National System of Creators of Art. He has studied Hispanic Language and Literature at the National University of Mexico (UNAM). His most recent books of poetry are Mouraria Divan, 1999 (Portuguese-Spanish bilingual edition), Pretzels, 2005, Postponed Desire, 2007, Memorial Hill, 2009 and Y2K, 2010. It has been included in various national and international anthologies, and translated and published in Portugal, France, Italy and the United States. As editor, published anthologies of love poetry of Jaime Sabines (1997) and Eduardo Lizalde (2000), the Mexican Best Poems 2005 and 2006, (Ed. Joaquin Mortiz).

Mario Bohorkes je rođen u Los Moćisu [Los Mochis], Sinaloa, Meksiko, 1968. Član Nacionalnog sistema stvaraoca umetnosti [Member of the National System of Creators of Art]. Završio je Iberijske studije na Nacionalnom univerzitetu Meksika (UNAM). Bohorkesove najskorije zbirke poezije su: Murarija Divan [Mouraria Divan], 1999, (portugalsko-špansko bilingualno izdanje), Perece [Pretzels], 2005, Odložena požuda [Postponed Desire], 2007, Memorijal Hil [Memorial Hill], 2009. i Y2K [Y2K], 2010. Njegova poezija uvrštena je u različite nacionalne i međunarodne antologije, prevedena je i izdata u Portugalu, Francuskoj, Italiji i Sjedinjenim Američkim Državama. Kao urednik, objavio je antologije ljubavne poezije Hajmea Sabinesa [Jaime Sabines], 1997. i Eduarda Lisaldea [Eduardo Lizalde], 2000, Najbolje poeme Meksika, 2005. i 2006. (ed. Hoakin Mortis [Joaquin Mortiz]).

Guggenheim Museum

La incesante espiral por donde el mundo sube

baja.

La espiral incesante por donde voy conmigo

para ascender en mí
y regresarme.

Por donde yo incesante

espiral de mis huesos.

Diestro desde lo mío

hacia yo
vuelta en mí mismo.

Incesante, por donde yo

espiral apenas.

Retorno sin aliento.

Espiral donde incesante yo

para mí, en mí.


Mario Bojorquez

Gugenheim

Muzej Gugenhajm 

Svet se penje gde neumorna spirala

silazi.

Sa mnom idem gde se spirala neprekidna

penje u sebe

se vraćam.

Gde sam neprestana

spirala od mojih kosti.

Pravo iz sopstvenog

ja, prema

nazad, u sebe

Neprekidno, gde ja sam

tek spirala.

Povratak bez daha.

Neprekidna spirala gde jesam

za mene, u meni.

Prevela Mina Gligorić.

Уместо латиноамеричких серија

Nastavlljam sa Kalderonom. Sentimentalan pesnik. Tradicionalan. Snažan.

ClickxxxxsdwHandler.ashx

XII

Pasearás, Helena,
por las anchas calles de Troya
con Menelao del brazo
como en otro tiempo lo hiciste con Paris.
Con mascada Hermès y vestido Valentino
cautivarás a quienes por ti lucharon,
a los que admiran tu paso frágil:
a Héctor, Ulises, Ayax y a todos
los titanes juntos.
Y tú, Helena, sin embargo, cambiarías la gloria,
la fama, incluso tu lugar en la historia,
por empuñar, una vez más,
la enhiesta lanza

de este anónimo guerrero.

XII

Hodaćeš, Helena,
Trojanskim ulicama širokim,
Menelaju pod rukom,
kao što si s Parisom u neko drugo vreme.
Sa Hermès šalom i u haljini Valentino
osvojićeš one koji bi da osvoje tebe,
a dive se svakom tvom koraku lakom:
Hektora, Odiseja, Ajaksa, ma sve
titane zajedno.
A ti, Helena, zamenila bi, bez obzira, sjaj,
i slavu, čak i u istoriji sopstveno mesto, da
koplje zariješ
još jednom pravo

u ovog ratnika bezimenog.

*Ови постови су објављени на латиници, због природе текстова, надам се да не замерате на мешању писама 🙂

На Сајму књига 2012.

Лепа атмосфера. Лепо расположени људи.

Пријатељи. Породица. oни који су као породица.

Било је и зависти, и заједљивости. Неминовно.

Понос, хеј, па то је светски познат Београдски сајам књига!

Најбоља најава, а овде можете видети снимак са Сајма, где читам песме ИПАК и АДАМОВА ЈАБУКА.

 

Прилог крагујевачке телевизије о издањима Првенца и другим дешавањима: http://www.rtk.co.rs/kultura/item/5141-kragujevacki-pisci-na-sajmu-knjiga