Fernando Valverde – Balkan kao opsesija

Sa stranice online časopisa Reflejo: „Fernando Valverde, pesnik iz Granade, rođen 1980. godine, bez ikakve sumnje je jedan od najviše nagrađivanih glasova nove poezije na španskom jeziku.
Doktor nauka na polju hispanske filologije, i diplomirani filolog romanista, takođe je radio kao novinar u kulturnom odeljku lista El Pais.
Ipak, vrednost ove publikacije ide dalje od pesničkih vrednosti. Fernando Valverde je, poput mene, opsednut Balkanom i temama vezanim za nekadašnju Jugoslaviju. Ovim temama je posvetio istraživačke radove, članke u novinama i časopisima, pesme, i pre svega veliku ljubav koju sačinjava ova strast. Ukoliko bih želeo da budem iskren, trebalo bi onda da okrivim Balkan za uspostavljanje jednog ovako divnog prijateljstva.
Bez daljeg odugovlačenja, delim radost koju je sam pesnik osetio onda kada je video da su njegove pesme prevedene na jezik koji živi duboko u njegovom srcu. Duboko se zahvaljujući srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, koja je takođe prevodila meksičke pesnike Alija Kalderona i Marija Bohorkesa, predstavljamo dve pesme Španca Fernanda Valverdea.“, kaže meksički pesnik Havijer Gutjeres Losano.

, kaže meksički pesnik Havijer Gutjeres Losano.

Jezero

Taj sneg koji gaziš postaće blato
a u jezeru biće mog odraza bez tvog

Prošao sam ivicom obale,
Hteo sam njom suvim stopalima
Ali toliko posrnuo, sve do bola mojih ruku.

Ispod trave čekaju kamenovi
da pridrže moju kožu kao raskršće.

Ali nikad je ne prisvoje,
tela su tako lepa dok miluje ih vreme
da ne pripadaju nama,
ona su zabranjena šuma.

Ostaće zauvek znak jednog odraza
jer neće ruke zaboraviti sve
čak i kada prenamnože se sumnje.

Pesme koje zaboraviš su tragovi u snegu
i na pučini jezera ruši se budućnost.img_balkan-kao-opsesija-154.jpg_rubrike_300_225_2

El lago

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro
y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla,
he querido cruzarlo sin mojarme los pies
y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras
que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian,
los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca
que no nos pertenecen,
son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo
porque no van los brazos a olvidarlo todo
aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve
y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

EL LAGO

 

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla, he querido cruzarlo sin mojarme los pies y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian, los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca que no nos pertenecen, son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo porque no van los brazos a olvidarlo todo aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpufEL LAGO

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla, he querido cruzarlo sin mojarme los pies y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian, los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca que no nos pertenecen, son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo porque no van los brazos a olvidarlo todo aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpuf

EL LAGO

 

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla, he querido cruzarlo sin mojarme los pies y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian, los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca que no nos pertenecen, son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo porque no van los brazos a olvidarlo todo aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpuf

ando Valverde, pesnik iz Granade, rođen 1980. godine, bez ikakve sumnje je jedan od najviše nagrađivanih glasova nove poezije na španskom jeziku. Doktor nauka na polju hispanske filologije, i diplomirani filolog romanista, takođe je radio kao novinar u kulturnom odeljku lista El Pais.

Ipak, vrednost ove publikacije ide dalje od pesničkih vrednosti. Fernando Valverde je, poput mene, opsednut Balkanom i temama vezanim za nekadašnju Jugoslaviju. Ovim temama je posvetio istraživačke radove, članke u novinama i časopisima, pesme, i pre svega veliku ljubav koju sačinjava ova strast. Ukoliko bih želeo da budem iskren, trebalo bi onda da okrivim Balkan za uspostavljanje jednog ovako divnog prijateljstva.

Bez daljeg odugovlačenja, delim radost koju je sam pesnik osetio onda kada je video da su njegove pesme prevedene na jezik koji živi duboko u njegovom srcu. Duboko se zahvaljujući srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, koja je takođe prevodila meksičke pesnike Alija Kalderona i Marija Bohorkesa, predstavljamo dve pesme Španca Fernanda Valverdea.

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpuf

Fernando Valverde, pesnik iz Granade, rođen 1980. godine, bez ikakve sumnje je jedan od najviše nagrađivanih glasova nove poezije na španskom jeziku. Doktor nauka na polju hispanske filologije, i diplomirani filolog romanista, takođe je radio kao novinar u kulturnom odeljku lista El Pais.

Ipak, vrednost ove publikacije ide dalje od pesničkih vrednosti. Fernando Valverde je, poput mene, opsednut Balkanom i temama vezanim za nekadašnju Jugoslaviju. Ovim temama je posvetio istraživačke radove, članke u novinama i časopisima, pesme, i pre svega veliku ljubav koju sačinjava ova strast. Ukoliko bih želeo da budem iskren, trebalo bi onda da okrivim Balkan za uspostavljanje jednog ovako divnog prijateljstva.

Bez daljeg odugovlačenja, delim radost koju je sam pesnik osetio onda kada je video da su njegove pesme prevedene na jezik koji živi duboko u njegovom srcu. Duboko se zahvaljujući srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, koja je takođe prevodila meksičke pesnike Alija Kalderona i Marija Bohorkesa, predstavljamo dve pesme Španca Fernanda Valverdea.

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpuf

Advertisements

И МОРАНА МОРА ДА ВОЛИ

 

Јеца сунце
у тучку последње
перунике лета

Стрибог затеже постељу

Брза трака
Искривљене банкине
дозивају море

Изнад
бог ветра туче асфалт
и ломи се путања света
Доле
отвара се подземље
и љуби се лишће у сну

Богиња смрти
депилира препоне

Одлама се
од природе немир
А Стрибог бије
и по најмањем
опушку Сопотнице

Још мало
Чистилиште
па последњи ниво
и низ ребра земљина
сливаће се дебели
жестоки слапови
(смрти?)
Белина

282_2_sopotnica-zaledjeni-slapov

Мина Глигорић 09.05.2013.

ОСТАВЉЕНА

Срце замах хвата
Док мој мозак схвата
Шта те речи значе

*

Мајка ми је рекла
Да не пијем још, вруће је
Нисам слушала

Отац ме је једном снажно
Ударио
Болело је

*

Осећам убод
Мора да грозница ме тресе
Хладно је

Када ми је једном отац
Поглед ускратио
Болело је

Мајка ми је рекла
Да на рану ставим лед
Нисам слушала

Стојим у ходнику
Празном, сличном теби
Нема те а миришеш

Овде људи пролазе кроз
Мене као да се плаше давања
И њих боле руке
кроз зидове

*

Разбијем ли стих још неки
С Медузом ћу се дружити
У кругу петом

Али плашим се да те сретнем
Сањала сам тунел
Било је црно
Рушило се

ЕХО

254839_429849197080390_755918258_n

Одзвањало је продорношћу меком
да заувек је схватио:
црпила је сву способност његову,
а док парала је собу сву туробну
ударцима сетним,
снио је јаву
подједнако тамну, где
ширио се мирис мрава
црвених
и кад последњи се мртав
поклонио,
још је Она из тмине
дрхтала, чуо је кроз ноћ
из њене утробе
ехо.

Časopis Reflejo: Nova saradnja srpskih i meksičkih pesnika

http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=nova-saradnja-srpskih-i-meksickih-pesnika

Ali Kalderon na portalu Refleha

Uz pomoć naše mlade pesnikinje Mine Gligorić, Refleho svojim čitaocima otkriva još jedan biser hispanoameričke poezije.

Publici Refleha sa velikom radošću predstavljamo prvi poetski poduhvat Alija Kalderona, meksičkog pesnika. Smatran jednim od najistaknutijih pesnika hispanoameričkog sveta i, svakako, savremenog Meksika, dobitnik je mnogobrojnih nagrada koje potvrđuju veličinu njegovih stihova. Poezija ispunjena mitološkim aluzijama koje nude drugačiju panoramu oslikavanja reči «ljubav» na papiru. Ljubav, erotika, retorika i metafizika suštinski su elementi jednog od najboljih hispanoameričkih pesnika današnjice.

Pre nego što vas ostavimo da se prepustite poeziji Alija Kalderona, duboko se zahvaljujemo na izvanrednoj saradnji srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, autorki knjige Adamova jabuka, koja je prevela sledeće pesme na srpski jezik.

Hose Emiliju Paćeku

[A José Emilio Pacheco]

Neko ko nisam ja

I u svemu meni samom identičan

Zna mi stope i u stopu prati

Taj drugi moje reči navodi

zna da postupke mi zapečati

moja sećanja neko drugi pamti

iza oka, drugi mi neko vreba

Neko kom sam alternativa

Iz ogledala me krišom gleda

to me verno precrtava,

svaki kez neprimetan.

A sličnost i odraz tačan

moji nisu nego onog drugog.

X

Dalekoj dalekoj i izgubljenoj Valentini

moram joj reći

sve moje pesme

-takvo ime ako smem da im dam-

rodile su tvoje usne i tvoje noge,

da svaki pridev koji piše ti lepotu

bodež je

i kožu mi cepa i raskomada

da nijedna konstrukcija sintaksička

ne bi te dočarati mogla

i nema pozitivne recenzije

kritičara laureata

tako zahvalne

kao samo jedan osmeh tvoj

XI

Zanimljivo je Penelopa

da tek na onim plažama lepim

dok vodili smo ljubav

konačno sam jednostavnost beskonačnosti

upoznao

I da zapravo

galaksije one što sam ih gledao napet

u kampovima Troje

bile su samo tvojih irisa prelamanja.

Vi ste dve već videli dragi moji blogeri: Transibirski i XII iz iste zbirke.

 

ИПАК

Сањам како везан седиш
у тролејбусу
што не ради на струју.
Подсећаш на слику Фриде Кало.
Чујем, јак бубањ одзвања и
одбија се о алуминијум
као да је тролејбус један велики
ултразвук за твоје срце,
и унутра, некакав немир
од тебе се батрга.

О ребра то срце удара,
и прети, прелиће се у свемир,
али жила свака опире се јако.

Мигољиш се тако, а
кроз прозор – студенти,
пси и луталице,
заљубљени, сви; и још по неко,
но и поред тога што у теби
све се сурвава и пуца,
ти видиш споља
и не нервира те то срце
што прескаче док куца,
већ они заљубљени.

Алуминијум већ се криви.
Главе откинуте по тротоару
оцрвенеле околне улице.
Језици што су се љубили,
још трзају нерви.
Очи изврнуте и скапавају.
Сви удови редовно сложени:
нога, рука, нога, рука и
из њих, црвена се боја слива низ улице.

И поред тога што у теби
све врви и кључа,
ти гледаш споља
и не нервира те душа у жабокречини,
нити смирује те мржња.
Стварно подсећаш на портрет Фриде Кало.
Алуминијум већ гори и нема му спаса.
Види се небо.
Искочиће. Искочиће. Искочиће

frida14

Објављена 24.12.2012. у збирци „Адамова јабука“

Уређена: 22.10.2015. за нека будућа издања.

СМУЦАШ МИ СЕ ТУ

Смуцаш ми се ту
и кажеш, за срце
ћеш ме угристи

Боље ми реци
Украшћу те кад се
најмање надаш

Па ме и укради
из таксија пуног кише
Стегни ми руке
како и очи стискаш

У себе сумњам
Већи си од срца
које не зна срећу

Не можеш ту стати
ни угурати се

Смуцаш ми се ту
по глави јер онај
вишак не може
у срце

Реци да гори бићеш
Спаси ме
За срце угризи

Реци ми: Укради ме
из овог старог очаја и
излечићу те

Већи си од сна и
већ сумњам да је
ово јава, ма лажеш