КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, април 2011.

sknn1 copy

Advertisements

ИПАК

Сањам како везан седиш
у тролејбусу
што не ради на струју.
Подсећаш на слику Фриде Кало.
Чујем, јак бубањ одзвања и
одбија се о алуминијум
као да је тролејбус један велики
ултразвук за твоје срце,
и унутра, некакав немир
од тебе се батрга.

О ребра то срце удара,
и прети, прелиће се у свемир,
али жила свака опире се јако.

Мигољиш се тако, а
кроз прозор – студенти,
пси и луталице,
заљубљени, сви; и још по неко,
но и поред тога што у теби
све се сурвава и пуца,
ти видиш споља
и не нервира те то срце
што прескаче док куца,
већ они заљубљени.

Алуминијум већ се криви.
Главе откинуте по тротоару
оцрвенеле околне улице.
Језици што су се љубили,
још трзају нерви.
Очи изврнуте и скапавају.
Сви удови редовно сложени:
нога, рука, нога, рука и
из њих, црвена се боја слива низ улице.

И поред тога што у теби
све врви и кључа,
ти гледаш споља
и не нервира те душа у жабокречини,
нити смирује те мржња.
Стварно подсећаш на портрет Фриде Кало.
Алуминијум већ гори и нема му спаса.
Види се небо.
Искочиће. Искочиће. Искочиће

frida14

Објављена 24.12.2012. у збирци „Адамова јабука“

Уређена: 22.10.2015. за нека будућа издања.

СМУЦАШ МИ СЕ ТУ

Смуцаш ми се ту
и кажеш, за срце
ћеш ме угристи

Боље ми реци
Украшћу те кад се
најмање надаш

Па ме и укради
из таксија пуног кише
Стегни ми руке
како и очи стискаш

У себе сумњам
Већи си од срца
које не зна срећу

Не можеш ту стати
ни угурати се

Смуцаш ми се ту
по глави јер онај
вишак не може
у срце

Реци да гори бићеш
Спаси ме
За срце угризи

Реци ми: Укради ме
из овог старог очаја и
излечићу те

Већи си од сна и
већ сумњам да је
ово јава, ма лажеш

 

ДВОРИШТЕ

Сањала сам јуче двориште у ком сам често падала. Био је то један од оних чудних, страшно дугих снова, како нам се чини после кад се умивамо.
Двориште је дуго било пусто, као болнички ходници у праскозорје. А можда је само време споро текло, не налазим речи. Наједном је нека птица полетела ниско, из крошње кајсије, која је изгледала богатије но што је заиста била годинама раније, пре него што је старост наступила и потпуно је осушила. Врана, чини ми се – брзо је летела. Напокон, осветли се двориште, пусти у себе боју, а једно дете ступи испод дрвета. Личило је на моју сестру, али је било млађе, нисам више сигурна. Није се смешило, ипак, било је срећно. Стајало је у дну дворишта, немо њихало ручицама.
Са неба почеше падати кајсије као ђулад – тихо и нежно. Дете порасте, као силом и постаде мушко. Је ли мени рекао: Чекање је ћутање и потврда?
Нестаде.
Ђулад су наставила да падају и када сам ја већ трљала крмељиве очи.

dalisurreal

ЛОШЕ САМ САЊАЛА

Склањај се
лоше сам сањала
имала сам срце
и све степенике људске мисли

Дали ми зубе
да осетим се смртно
Да, и очи сам имала
Да видим подсмех међу једнакима

Куле
и зидине
трице и
сплачине
Имала сам ноге
а у месту стајала
ножне прстиће
да осетим отуђеност
Једино њу тамо можеш згазити

Не гледај ме
Лоше сам сањала

Прогнана у градове
у љуштуру
и све грехове њене трошности

Дали ме у редове
да чујем завист међу незавиднима
Да, косу
да упије им смрад

Остави
Остави сад тај неред
што само део њега је у соби

Како само смрдиш на љубав
и поверење
Твој језик мокар је као сви
запишани паркови Београда
Твоје руке су као живо блато

Ја нећу да зажмурим!
Можда само
у љуштуру
смушен дух и
све слабости њене трошности
вратим се

Ти не чујеш
Запушила ти штрока уши!
Дали су ми зубе
да угризем се за живот лош
и речи

Ти увек ћутиш
твој неред говори за себе
и живиш надомак стварности
а напола у мени

Не гледај ме
још ме сан тај ломи

Ја нисам људско биће

***

Твоје очи су утеха
и мислим да мислиш
да ме волиш

Дали су ми зубе да заријем их
у последњи зрак садашњости
у тебе

Под сад је мојом
плазмом преливен
и прелива се
твоје биће кроз моје

Не остављај ме док тонем у сан
и придржи ми грчеве
док претварам се у прошлост

ТИШЕ

Осмех ти не сија
као некад
па све стискаш
усне крваве у снег

Од нас остаће
само нагрижени
напупели
образи
догореле жеље
и обриси руку
двеју мрцина

Сребрно платно
наше симбиозе
више не трепери
и ти ме мрзиш
зар не

Крцкани до коштане сржи
дотакли смо тачку
поновног непрепознавања

Могао си, да си јачи био
и моје срце укаменити
начисто

Ја мислим,
једина белина
остаће у сећању

Сад се само питам
шта те још ту држи

Све смо мане
истресли из гаћа
па смо их опет обукли
и није помогло
и неће помоћи
ни бесомучно
враћање у почетак
ни одлазак у крај

И оно сам што сам
и оно сам што нисам

Па сам опет она стара Ich
којој ти ни у један
не би стао стих
А сад те свуда има

И покушала све сам
Да будем она стара
првобитна верзија
Себе без тебе

Покушала све сам
док схватила сасвим нисам
све случајности
људске намерности
да ти у мени и не видиш
мене

И белине све је више

Само још се некад питам
је л’ и у твојој глави
толико
тише