ИПАК

Сањам како везан седиш
у тролејбусу
што не ради на струју.
Подсећаш на слику Фриде Кало.
Чујем, јак бубањ одзвања и
одбија се о алуминијум
као да је тролејбус један велики
ултразвук за твоје срце,
и унутра, некакав немир
од тебе се батрга.

О ребра то срце удара,
и прети, прелиће се у свемир,
али жила свака опире се јако.

Мигољиш се тако, а
кроз прозор – студенти,
пси и луталице,
заљубљени, сви; и још по неко,
но и поред тога што у теби
све се сурвава и пуца,
ти видиш споља
и не нервира те то срце
што прескаче док куца,
већ они заљубљени.

Алуминијум већ се криви.
Главе откинуте по тротоару
оцрвенеле околне улице.
Језици што су се љубили,
још трзају нерви.
Очи изврнуте и скапавају.
Сви удови редовно сложени:
нога, рука, нога, рука и
из њих, црвена се боја слива низ улице.

И поред тога што у теби
све врви и кључа,
ти гледаш споља
и не нервира те душа у жабокречини,
нити смирује те мржња.
Стварно подсећаш на портрет Фриде Кало.
Алуминијум већ гори и нема му спаса.
Види се небо.
Искочиће. Искочиће. Искочиће

frida14

Објављена 24.12.2012. у збирци „Адамова јабука“

Уређена: 22.10.2015. за нека будућа издања.

Advertisements

„Док смуцасмо се туда“

http://www.kragujevacke.rs

Критике нових књига у Крагујевачким новинама заузимају један део у одељку Култура. У четвртак, 14. фебруара, ту се нашао текст и о мојој књизи.

Адамова јабука,
песме Мине Глигорић у
издању СКЦ-а

 Трећа лауреаткиња прошлогодишњег (октобар) СКЦ-овог конкурса за „Првенац“ је била млада београдска песникиња и кантауторка Мина Глигорић (1989). Њен рукопис „Адамова јабука“ сачињен је од три циклуса „Гола“, „Лоше сам сањала“ и „Адамова јабука“, а по форми је меланж лирских песама белог стиха и песама у прози. С друге стране, ова збирка је омеђена (!?) поетиком урбаног простора – Града и њеним одбљесцима и рачвањима унутар лирских субјеката. Ево како „тролејбуска шетња до Филозофског факултета“ постаје „Поетика простора“, како то каже Башлар:

// Једно око покрај средњих врата / Машта о мојој коси, видим ја / Једна друга мајица седи крај возача / И некој баби средњи прст показује // Из пазуха овог брке до мене / Мирише лепа лозовача / Троле само стоје / Успављује задах док ми / Крчкамо се полако // Све док оно око покрај врата / Нечије ребро лактом боде / Ово дрво лепрша из ината / Стоје троле и све кључа / Мирише та лозовача // Радови на путу опет / Сви погледи умарају / Све ври, ври а овај дан / Тек сад замах ухватио ///

Структуралана схема књиге би у најкраћем, значи приближном облику, изгледала овако: циклус: посвета (цитат као општи увод), затим песма у прози (спец. увод) и, онда, низ песама у стиху, ту и тамо прошараних неком прозном песмом. Овог „канона“ ауторка се доследно придржава у сваком од циклуса, чак имам утисак да је целокупно тело текста нагнуто ка прозном лиричном изразу. Песма „Плик“ је добар пример те „тенденције“ ка кратким прозним формама: почиње као кратка стихована, ширећи се до готово прозне дужине стиха и враћајући се на почетну кратку, лапидарну форму; наравно, на визуелном плану она оцртава испупчење – плик. Песме у стиху обилују разним врстама инверзија што је вероватно последица преузимања ритмичких модела из домена популаристичког „упевавања“ у кантауторству. Хотимична или „нехотична“ римовања у поједимим деловима песама, сматрам не тако важним украсима, рецидивима „баштињења“ и распеваности.

Мисаони кругови „Адамове јабуке“ су врло вешто и прецизно „уланчени“ (конгруенција) реверзибилним тематским карикама. Са мером градуирана интимистичка и љубавна тематика, зачињена иронијским и аутосаркастичним отклонима – „против патосања“, из прва два циклуса у завршном израста до „универзалности микрокосмичког“; пролазности „малих мука“ и сизифовских мучења, немогућности искока из колотечина, безосећајности технолошког и информационог SPEED – NEED – GREЕD симулакрума и сурогата… И још тушта и тма, тмастова.

Ваља, на крају, поменути песму „Бука“ – прелепу лирску прозицу о смрти баке, која није „баба“ из горенаведеног „Ината“, разлика је у само једном словцу: „к“ је истиснуло „б“ и – израчило топлину песничког језика.

 Радован Шаренац

 cropped-100_3242.jpg

Дугујем пуну захвалност Студентском културном центру Крагујевац и издавачкој кући Првенац за подршку, признање и сав ентузијазам који су ми удахнули својим изненађењима ове врсте.

СМУЦАШ МИ СЕ ТУ

Смуцаш ми се ту
и кажеш, за срце
ћеш ме угристи

Боље ми реци
Украшћу те кад се
најмање надаш

Па ме и укради
из таксија пуног кише
Стегни ми руке
како и очи стискаш

У себе сумњам
Већи си од срца
које не зна срећу

Не можеш ту стати
ни угурати се

Смуцаш ми се ту
по глави јер онај
вишак не може
у срце

Реци да гори бићеш
Спаси ме
За срце угризи

Реци ми: Укради ме
из овог старог очаја и
излечићу те

Већи си од сна и
већ сумњам да је
ово јава, ма лажеш

 

ЛОШЕ САМ САЊАЛА

Склањај се
лоше сам сањала
имала сам срце
и све степенике људске мисли

Дали ми зубе
да осетим се смртно
Да, и очи сам имала
Да видим подсмех међу једнакима

Куле
и зидине
трице и
сплачине
Имала сам ноге
а у месту стајала
ножне прстиће
да осетим отуђеност
Једино њу тамо можеш згазити

Не гледај ме
Лоше сам сањала

Прогнана у градове
у љуштуру
и све грехове њене трошности

Дали ме у редове
да чујем завист међу незавиднима
Да, косу
да упије им смрад

Остави
Остави сад тај неред
што само део њега је у соби

Како само смрдиш на љубав
и поверење
Твој језик мокар је као сви
запишани паркови Београда
Твоје руке су као живо блато

Ја нећу да зажмурим!
Можда само
у љуштуру
смушен дух и
све слабости њене трошности
вратим се

Ти не чујеш
Запушила ти штрока уши!
Дали су ми зубе
да угризем се за живот лош
и речи

Ти увек ћутиш
твој неред говори за себе
и живиш надомак стварности
а напола у мени

Не гледај ме
још ме сан тај ломи

Ја нисам људско биће

***

Твоје очи су утеха
и мислим да мислиш
да ме волиш

Дали су ми зубе да заријем их
у последњи зрак садашњости
у тебе

Под сад је мојом
плазмом преливен
и прелива се
твоје биће кроз моје

Не остављај ме док тонем у сан
и придржи ми грчеве
док претварам се у прошлост

Mario Bojorquez en serbio

gergregrger

 

De El diván de Mouraria (1999)

Casida de la angustia

I

Un ácido durazno
una escaldada lengua de durazno
un picante y ardiente y amargo y picante durazno
en la escaldada lengua, oh tristes,
eso es la angustia.

¡Ah! sonrisa estudiada, aligerada, ensayada en el espejo
de lo que no digo.
¡Ah! estúpida respiración despepitada, oprimida, deletreada
veneno inocuo
ulceración.

Qué frágil corazón para el que sufre angustia
qué lenta máquina, qué desastrada
y lenta máquina es el corazón.

II

No conoció la fiebre
mi lengua no conoció la fiebre
no se alzó enardecida para un canto febril
sólo un cantar alegre
oh tristes
sólo un cantar alegre
cantaba mi lengua en su canción.

III

Este veneno ya estaba en mí
en mi sangre
antes de mí, mi sangre ardió,
antes de mí, mi sangre envenenaba a otros,
mi padre y su padre y sus abuelos, todos heridos
hasta el principio primordial.
Todos ardían como yo
todos arden conmigo.

IV

Pero el veneno escalda la lengua más feliz
¡oh, tristes!

Hablo de mí, sólo de mí.

Mario Bojorquez

dfsfsd

thtrhrthr

 


Iz Divana Maurarije [El diván de Mouraria] (1999)

Kasida patnje

I

Kisela breskva
i jezik njom oparen
ljuta gori gorka, ta ljuta breskva
na oprljenom jeziku, еh tuge,
tu je moja boljka

Eh, osmeh dobro proverene i lake, već ispitane
tišine
Eh, glupo sričem dah, isprekidan i zgažen
otrov bezopasan
ključa

Kako je meko srce nekoga ko pati,
kakva spora mašina, tako trapava
i spora mašina je ovo srce.

II

Nije poznavao nemir
moj jezik nije upoznao nemir
nije buknuo mržnjom i da s groznicom peva,
tek, radosnu pesmu,
o tuge,
tek radosnu pesmu
pevao je jezik moj, taktom svoje pesme

III

Ovaj otrov već bio je u meni
u mojoj krvi
i pre mene, krv je moja plamtela,
i pre mene, druge je otrovala,
mog oca, njegovog, i dedove im, svi smrtno ranjeni,
pa do praiskonskog početka.
Svi su plamteli poput mene
i svaki gori sa mnom.

IV

Ali otrov peče na jeziku najsrećnijem
oh, tuge!
Samo o sebi govorim, samo o sebi.

*Šta je to Kasida? http://hr.wikipedia.org/wiki/Kasida

Šta znači Maurarija Divan? http://es.wikipedia.org/wiki/Mouraria

Prevela Mina Gligorić

Mario Bojorquez – Guggenheim Museum

Mario Bojorquez was born in Los Mochis, Sinaloa, Mexico in 1968. Member of the National System of Creators of Art. He has studied Hispanic Language and Literature at the National University of Mexico (UNAM). His most recent books of poetry are Mouraria Divan, 1999 (Portuguese-Spanish bilingual edition), Pretzels, 2005, Postponed Desire, 2007, Memorial Hill, 2009 and Y2K, 2010. It has been included in various national and international anthologies, and translated and published in Portugal, France, Italy and the United States. As editor, published anthologies of love poetry of Jaime Sabines (1997) and Eduardo Lizalde (2000), the Mexican Best Poems 2005 and 2006, (Ed. Joaquin Mortiz).

Mario Bohorkes je rođen u Los Moćisu [Los Mochis], Sinaloa, Meksiko, 1968. Član Nacionalnog sistema stvaraoca umetnosti [Member of the National System of Creators of Art]. Završio je Iberijske studije na Nacionalnom univerzitetu Meksika (UNAM). Bohorkesove najskorije zbirke poezije su: Murarija Divan [Mouraria Divan], 1999, (portugalsko-špansko bilingualno izdanje), Perece [Pretzels], 2005, Odložena požuda [Postponed Desire], 2007, Memorijal Hil [Memorial Hill], 2009. i Y2K [Y2K], 2010. Njegova poezija uvrštena je u različite nacionalne i međunarodne antologije, prevedena je i izdata u Portugalu, Francuskoj, Italiji i Sjedinjenim Američkim Državama. Kao urednik, objavio je antologije ljubavne poezije Hajmea Sabinesa [Jaime Sabines], 1997. i Eduarda Lisaldea [Eduardo Lizalde], 2000, Najbolje poeme Meksika, 2005. i 2006. (ed. Hoakin Mortis [Joaquin Mortiz]).

Guggenheim Museum

La incesante espiral por donde el mundo sube

baja.

La espiral incesante por donde voy conmigo

para ascender en mí
y regresarme.

Por donde yo incesante

espiral de mis huesos.

Diestro desde lo mío

hacia yo
vuelta en mí mismo.

Incesante, por donde yo

espiral apenas.

Retorno sin aliento.

Espiral donde incesante yo

para mí, en mí.


Mario Bojorquez

Gugenheim

Muzej Gugenhajm 

Svet se penje gde neumorna spirala

silazi.

Sa mnom idem gde se spirala neprekidna

penje u sebe

se vraćam.

Gde sam neprestana

spirala od mojih kosti.

Pravo iz sopstvenog

ja, prema

nazad, u sebe

Neprekidno, gde ja sam

tek spirala.

Povratak bez daha.

Neprekidna spirala gde jesam

za mene, u meni.

Prevela Mina Gligorić.

Уместо латиноамеричких серија

Nastavlljam sa Kalderonom. Sentimentalan pesnik. Tradicionalan. Snažan.

ClickxxxxsdwHandler.ashx

XII

Pasearás, Helena,
por las anchas calles de Troya
con Menelao del brazo
como en otro tiempo lo hiciste con Paris.
Con mascada Hermès y vestido Valentino
cautivarás a quienes por ti lucharon,
a los que admiran tu paso frágil:
a Héctor, Ulises, Ayax y a todos
los titanes juntos.
Y tú, Helena, sin embargo, cambiarías la gloria,
la fama, incluso tu lugar en la historia,
por empuñar, una vez más,
la enhiesta lanza

de este anónimo guerrero.

XII

Hodaćeš, Helena,
Trojanskim ulicama širokim,
Menelaju pod rukom,
kao što si s Parisom u neko drugo vreme.
Sa Hermès šalom i u haljini Valentino
osvojićeš one koji bi da osvoje tebe,
a dive se svakom tvom koraku lakom:
Hektora, Odiseja, Ajaksa, ma sve
titane zajedno.
A ti, Helena, zamenila bi, bez obzira, sjaj,
i slavu, čak i u istoriji sopstveno mesto, da
koplje zariješ
još jednom pravo

u ovog ratnika bezimenog.

*Ови постови су објављени на латиници, због природе текстова, надам се да не замерате на мешању писама 🙂