Fernando Valverde

Pad

~Mojoj majci~

Sećaš se kako ginu pelikani?
Ispod popodnevnog sunca
što bije obalu Pacifika
voda ih glođe, kao olovo.

Ništa im ne može pomoći.

Toliko je časti u praznini,
toliko ljubavi nosi njihov let,
da poslednji tren se zbiva u tišini.
Jedino ostaje
udar njihovih trupova o vodu
kao glasina neuhvatljivog vetra.

Iz te sobe ne vidi se more,
nema visokog stenja, nijednog horizonta
kog nisu uništili.

Nije važno,
predosećaš glas u ovoj crnoj noći,
skoro dodiruješ ruku.

Setićeš se tada, pred nagoveštaj mraza,
da u jesen to more koje toliko voliš
ponovo je sivo i ostavlja
imena prošlosti ispisana u pesku.

Sela si da ih posmatraš.

Ispred tebe,
krivi se horizont,
jedan dečak uranja među talase
A istok, topao, savršen,
izdaje i gura ga.

Došla si da me spasiš.

Tvoje ruke,
sad tako krhke,
pokrivaju moje devetogodišnje telo
i pružaju se ka obali.

Tačno je,
iz ove sobe ne vidi se more
ali strepe moje ruke kao i onog dana.
Uzimam sad tvoje,
oseti kako te volim,
kako braniš me od straha jednim pokretom ruke,
kako život ti je razapet među prstima.

Ostavi meso sa strane,
udari tvog lica o vodu
izlomili su svetlost

Nema zvezda ispod okeana.

Otvori oči,
smrt je tako slepa da te strah zbunjuje.
Otvori oči,
potraži me sad usred ovog okeana,
ščepaću te snažno,
stezaću te,
nađimo našu obalu,
more još nije ispisalo naša imena,
danas je, nismo prošlost,
slan je znoj,
penasto more u prkos stenama
jeste strah na tvojim usnama.

Život nas čeka.

Fernando-Valverde1Fernando Valverde – pesme

La caída

~A mi madre~

¿Recuerdas cómo mueren los pelícanos?
Bajo el sol de la tarde
que golpea la costa del Pacífico
el agua los engulle como al plomo.

Nada puede salvarlos.

Hay tanta dignidad en el vacío,
tanto amor en sus vuelos,
que en el último instante escogen el silencio.
Sólo queda
el golpe de sus cuerpos contra el agua
como un rumor de viento imperceptible.

Desde esta habitación no puede verse el mar.
no existen altas rocas y no queda horizonte
que no hayan destruido.

No importa,
intuyes un rumor en esta noche negra,
puedes tocar su brazo.

Recordarás entonces, al percibir el frío,
que en otoño ese mar que tanto amas
se vuelve gris y deja
los nombres del pasado escritos en la arena.

Te has sentado a mirarlos.

Frente a ti,
torciendo el horizonte,
un niño se sumerge entre las olas.
El levante, tan cálido y perfecto,
lo traiciona y lo empuja.

Has venido a salvarme.

Tus brazos,
tan frágiles ahora,
cubren el cuerpo de mis nueve años
hasta tocar la orilla.

Es cierto,
desde esta habitación no puede verse el mar
pero tiemblan mis manos igual que aquella tarde.
Ahora cojo las tuyas,
siente cómo te amo,
cómo salvas mi miedo con tus gestos,
cómo tienes la vida sujeta entre los dedos.

Deja a un lado la carne,
has golpeado tanto tu rostro contra el agua
que la luz se ha quebrado.

No hay estrellas debajo del océano.

Abre los ojos,
es tan ciega la muerte que el temor te confunde.
Abre los ojos,
búscame ahora en medio de este océano,
voy a agarrarte fuerte con mis brazos,
siente cómo te aprieto,
busquemos nuestra orilla,
el mar no ha dibujado nuestros nombres,
es hoy, no somos el pasado,
es salado el sudor,
es la espuma del mar contra las rocas
este miedo en tus labios.

Nos espera la vida.

Advertisements

ОСТАВЉЕНА

Срце замах хвата
Док мој мозак схвата
Шта те речи значе

*

Мајка ми је рекла
Да не пијем још, вруће је
Нисам слушала

Отац ме је једном снажно
Ударио
Болело је

*

Осећам убод
Мора да грозница ме тресе
Хладно је

Када ми је једном отац
Поглед ускратио
Болело је

Мајка ми је рекла
Да на рану ставим лед
Нисам слушала

Стојим у ходнику
Празном, сличном теби
Нема те а миришеш

Овде људи пролазе кроз
Мене као да се плаше давања
И њих боле руке
кроз зидове

*

Разбијем ли стих још неки
С Медузом ћу се дружити
У кругу петом

Али плашим се да те сретнем
Сањала сам тунел
Било је црно
Рушило се

БУКА

Сасвим боље данас гори ова тужна свећа, што сам је добила у Кнез Михајловој, на дан када ми је бака умрла. Ускрс. Света недеља. Претходног дана мама и ја биле смо у болници и заиста ми се чинило да ће старост попустити и да ће бака оздравити. Говоре да људи пред смрт изгледају срећно, постају мудри, и Она је тако изгледала. Надали смо се.

Телефон и даље звони, пријатељи се виђају и компјутер ми опет нападају вируси. Нико нема обзира, свуда – бука.

Нисам знала да ћу плакати. Ироније ли глупих, полажемо тело у земаљску ватру, надајући се да ћемо избећи ону вечну. Ваљда бог не обраћа пажњу више.

Background of burning candles

ЕХО

254839_429849197080390_755918258_n

Одзвањало је продорношћу меком
да заувек је схватио:
црпила је сву способност његову,
а док парала је собу сву туробну
ударцима сетним,
снио је јаву
подједнако тамну, где
ширио се мирис мрава
црвених
и кад последњи се мртав
поклонио,
још је Она из тмине
дрхтала, чуо је кроз ноћ
из њене утробе
ехо.

Časopis Reflejo: Nova saradnja srpskih i meksičkih pesnika

http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=nova-saradnja-srpskih-i-meksickih-pesnika

Ali Kalderon na portalu Refleha

Uz pomoć naše mlade pesnikinje Mine Gligorić, Refleho svojim čitaocima otkriva još jedan biser hispanoameričke poezije.

Publici Refleha sa velikom radošću predstavljamo prvi poetski poduhvat Alija Kalderona, meksičkog pesnika. Smatran jednim od najistaknutijih pesnika hispanoameričkog sveta i, svakako, savremenog Meksika, dobitnik je mnogobrojnih nagrada koje potvrđuju veličinu njegovih stihova. Poezija ispunjena mitološkim aluzijama koje nude drugačiju panoramu oslikavanja reči «ljubav» na papiru. Ljubav, erotika, retorika i metafizika suštinski su elementi jednog od najboljih hispanoameričkih pesnika današnjice.

Pre nego što vas ostavimo da se prepustite poeziji Alija Kalderona, duboko se zahvaljujemo na izvanrednoj saradnji srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, autorki knjige Adamova jabuka, koja je prevela sledeće pesme na srpski jezik.

Hose Emiliju Paćeku

[A José Emilio Pacheco]

Neko ko nisam ja

I u svemu meni samom identičan

Zna mi stope i u stopu prati

Taj drugi moje reči navodi

zna da postupke mi zapečati

moja sećanja neko drugi pamti

iza oka, drugi mi neko vreba

Neko kom sam alternativa

Iz ogledala me krišom gleda

to me verno precrtava,

svaki kez neprimetan.

A sličnost i odraz tačan

moji nisu nego onog drugog.

X

Dalekoj dalekoj i izgubljenoj Valentini

moram joj reći

sve moje pesme

-takvo ime ako smem da im dam-

rodile su tvoje usne i tvoje noge,

da svaki pridev koji piše ti lepotu

bodež je

i kožu mi cepa i raskomada

da nijedna konstrukcija sintaksička

ne bi te dočarati mogla

i nema pozitivne recenzije

kritičara laureata

tako zahvalne

kao samo jedan osmeh tvoj

XI

Zanimljivo je Penelopa

da tek na onim plažama lepim

dok vodili smo ljubav

konačno sam jednostavnost beskonačnosti

upoznao

I da zapravo

galaksije one što sam ih gledao napet

u kampovima Troje

bile su samo tvojih irisa prelamanja.

Vi ste dve već videli dragi moji blogeri: Transibirski i XII iz iste zbirke.