КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, април 2011.

sknn1 copy

Advertisements

КАСНО

Неки касни сат је, онако магловит као и сећање на твој глас и очи. Суморни прсти клизе у жељи и твој лик некако ми већ прети: „Не лажи да моја би била.“ Или тако се бар ја сећам. Мора да си ти боље од мене знао шта је пољубац, додир или страст, па си ми дао само ехо неког сад већ угашеног подражаја, ниси ме сматрао достојном свих својих сеновитих кутака. Дaj ми да сада сазнам. Нека ме сад прождеру твоје очи, нека ме ужаснуто узму без обзира према згужваним песмама, љубавницама око нас, нека ме прождеру, морам да их урежем у кору малог мозга. Ништа друго немам. Зар не видиш да сам се ја већ тада опростила са собом у теби? Па се надам да је данас напокон дошао дан када се ти окрећеш с осмехом широким као океан, желим да љубим те у зубе, да запливам у твојим мислима и опет ти део срца украдем а побегнем, па чик пробај да ме нађеш ако ти тај одгрижени део икад поново затреба.

  nycp4-640x425

ОСТАВЉЕНА

Срце замах хвата
Док мој мозак схвата
Шта те речи значе

*

Мајка ми је рекла
Да не пијем још, вруће је
Нисам слушала

Отац ме је једном снажно
Ударио
Болело је

*

Осећам убод
Мора да грозница ме тресе
Хладно је

Када ми је једном отац
Поглед ускратио
Болело је

Мајка ми је рекла
Да на рану ставим лед
Нисам слушала

Стојим у ходнику
Празном, сличном теби
Нема те а миришеш

Овде људи пролазе кроз
Мене као да се плаше давања
И њих боле руке
кроз зидове

*

Разбијем ли стих још неки
С Медузом ћу се дружити
У кругу петом

Али плашим се да те сретнем
Сањала сам тунел
Било је црно
Рушило се

БУКА

Сасвим боље данас гори ова тужна свећа, што сам је добила у Кнез Михајловој, на дан када ми је бака умрла. Ускрс. Света недеља. Претходног дана мама и ја биле смо у болници и заиста ми се чинило да ће старост попустити и да ће бака оздравити. Говоре да људи пред смрт изгледају срећно, постају мудри, и Она је тако изгледала. Надали смо се.

Телефон и даље звони, пријатељи се виђају и компјутер ми опет нападају вируси. Нико нема обзира, свуда – бука.

Нисам знала да ћу плакати. Ироније ли глупих, полажемо тело у земаљску ватру, надајући се да ћемо избећи ону вечну. Ваљда бог не обраћа пажњу више.

Background of burning candles

ЕХО

254839_429849197080390_755918258_n

Одзвањало је продорношћу меком
да заувек је схватио:
црпила је сву способност његову,
а док парала је собу сву туробну
ударцима сетним,
снио је јаву
подједнако тамну, где
ширио се мирис мрава
црвених
и кад последњи се мртав
поклонио,
још је Она из тмине
дрхтала, чуо је кроз ноћ
из њене утробе
ехо.

СМУЦАШ МИ СЕ ТУ

Смуцаш ми се ту
и кажеш, за срце
ћеш ме угристи

Боље ми реци
Украшћу те кад се
најмање надаш

Па ме и укради
из таксија пуног кише
Стегни ми руке
како и очи стискаш

У себе сумњам
Већи си од срца
које не зна срећу

Не можеш ту стати
ни угурати се

Смуцаш ми се ту
по глави јер онај
вишак не може
у срце

Реци да гори бићеш
Спаси ме
За срце угризи

Реци ми: Укради ме
из овог старог очаја и
излечићу те

Већи си од сна и
већ сумњам да је
ово јава, ма лажеш

 

ДВОРИШТЕ

Сањала сам јуче двориште у ком сам често падала. Био је то један од оних чудних, страшно дугих снова, како нам се чини после кад се умивамо.
Двориште је дуго било пусто, као болнички ходници у праскозорје. А можда је само време споро текло, не налазим речи. Наједном је нека птица полетела ниско, из крошње кајсије, која је изгледала богатије но што је заиста била годинама раније, пре него што је старост наступила и потпуно је осушила. Врана, чини ми се – брзо је летела. Напокон, осветли се двориште, пусти у себе боју, а једно дете ступи испод дрвета. Личило је на моју сестру, али је било млађе, нисам више сигурна. Није се смешило, ипак, било је срећно. Стајало је у дну дворишта, немо њихало ручицама.
Са неба почеше падати кајсије као ђулад – тихо и нежно. Дете порасте, као силом и постаде мушко. Је ли мени рекао: Чекање је ћутање и потврда?
Нестаде.
Ђулад су наставила да падају и када сам ја већ трљала крмељиве очи.

dalisurreal