И МОРАНА МОРА ДА ВОЛИ

 

Јеца сунце
у тучку последње
перунике лета

Стрибог затеже постељу

Брза трака
Искривљене банкине
дозивају море

Изнад
бог ветра туче асфалт
и ломи се путања света
Доле
отвара се подземље
и љуби се лишће у сну

Богиња смрти
депилира препоне

Одлама се
од природе немир
А Стрибог бије
и по најмањем
опушку Сопотнице

Још мало
Чистилиште
па последњи ниво
и низ ребра земљина
сливаће се дебели
жестоки слапови
(смрти?)
Белина

282_2_sopotnica-zaledjeni-slapov

Мина Глигорић 09.05.2013.

Advertisements

ОСТАВЉЕНА

Срце замах хвата
Док мој мозак схвата
Шта те речи значе

*

Мајка ми је рекла
Да не пијем још, вруће је
Нисам слушала

Отац ме је једном снажно
Ударио
Болело је

*

Осећам убод
Мора да грозница ме тресе
Хладно је

Када ми је једном отац
Поглед ускратио
Болело је

Мајка ми је рекла
Да на рану ставим лед
Нисам слушала

Стојим у ходнику
Празном, сличном теби
Нема те а миришеш

Овде људи пролазе кроз
Мене као да се плаше давања
И њих боле руке
кроз зидове

*

Разбијем ли стих још неки
С Медузом ћу се дружити
У кругу петом

Али плашим се да те сретнем
Сањала сам тунел
Било је црно
Рушило се

ЛОШЕ САМ САЊАЛА

Склањај се
лоше сам сањала
имала сам срце
и све степенике људске мисли

Дали ми зубе
да осетим се смртно
Да, и очи сам имала
Да видим подсмех међу једнакима

Куле
и зидине
трице и
сплачине
Имала сам ноге
а у месту стајала
ножне прстиће
да осетим отуђеност
Једино њу тамо можеш згазити

Не гледај ме
Лоше сам сањала

Прогнана у градове
у љуштуру
и све грехове њене трошности

Дали ме у редове
да чујем завист међу незавиднима
Да, косу
да упије им смрад

Остави
Остави сад тај неред
што само део њега је у соби

Како само смрдиш на љубав
и поверење
Твој језик мокар је као сви
запишани паркови Београда
Твоје руке су као живо блато

Ја нећу да зажмурим!
Можда само
у љуштуру
смушен дух и
све слабости њене трошности
вратим се

Ти не чујеш
Запушила ти штрока уши!
Дали су ми зубе
да угризем се за живот лош
и речи

Ти увек ћутиш
твој неред говори за себе
и живиш надомак стварности
а напола у мени

Не гледај ме
још ме сан тај ломи

Ја нисам људско биће

***

Твоје очи су утеха
и мислим да мислиш
да ме волиш

Дали су ми зубе да заријем их
у последњи зрак садашњости
у тебе

Под сад је мојом
плазмом преливен
и прелива се
твоје биће кроз моје

Не остављај ме док тонем у сан
и придржи ми грчеве
док претварам се у прошлост

АДАМОВА ЈАБУКА

Украла си Адаму из руке јабуку и
побегла си кроз маглу руку.

Твоја је коса дивља, бежи ми као време.

Украла си ми из срца буку.
Тишина је дивља, и богу се смеје.

Ја још овде стојим, тонем у невреме.

Имаш ли још који залогај Салома?
Овде, на рубу, снег још веје.

ВЕЧЕ

Чудне сене стоје

спрам воде и

краду ми од лепоте

 

Месечина

и још снажне звезде

гледају на нас и

буне се – мрачно је.

 

Стојим ти низ ветар

У мојој машти

миришеш на булке

 

 

Постојиш ли

изван светла и порока

тамо где страхови

чекају Дон Кихота

и ветрењаче су огромне?

 

Постојиш ли заправо

у мом дану

испод брезе и лампиона

на камену из мог детињства

и ветру овог лета?