И МОРАНА МОРА ДА ВОЛИ

 

Јеца сунце
у тучку последње
перунике лета

Стрибог затеже постељу

Брза трака
Искривљене банкине
дозивају море

Изнад
бог ветра туче асфалт
и ломи се путања света
Доле
отвара се подземље
и љуби се лишће у сну

Богиња смрти
депилира препоне

Одлама се
од природе немир
А Стрибог бије
и по најмањем
опушку Сопотнице

Још мало
Чистилиште
па последњи ниво
и низ ребра земљина
сливаће се дебели
жестоки слапови
(смрти?)
Белина

282_2_sopotnica-zaledjeni-slapov

Мина Глигорић 09.05.2013.

Advertisements

ОСТАВЉЕНА

Срце замах хвата
Док мој мозак схвата
Шта те речи значе

*

Мајка ми је рекла
Да не пијем још, вруће је
Нисам слушала

Отац ме је једном снажно
Ударио
Болело је

*

Осећам убод
Мора да грозница ме тресе
Хладно је

Када ми је једном отац
Поглед ускратио
Болело је

Мајка ми је рекла
Да на рану ставим лед
Нисам слушала

Стојим у ходнику
Празном, сличном теби
Нема те а миришеш

Овде људи пролазе кроз
Мене као да се плаше давања
И њих боле руке
кроз зидове

*

Разбијем ли стих још неки
С Медузом ћу се дружити
У кругу петом

Али плашим се да те сретнем
Сањала сам тунел
Било је црно
Рушило се

Časopis Reflejo: Nova saradnja srpskih i meksičkih pesnika

http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=nova-saradnja-srpskih-i-meksickih-pesnika

Ali Kalderon na portalu Refleha

Uz pomoć naše mlade pesnikinje Mine Gligorić, Refleho svojim čitaocima otkriva još jedan biser hispanoameričke poezije.

Publici Refleha sa velikom radošću predstavljamo prvi poetski poduhvat Alija Kalderona, meksičkog pesnika. Smatran jednim od najistaknutijih pesnika hispanoameričkog sveta i, svakako, savremenog Meksika, dobitnik je mnogobrojnih nagrada koje potvrđuju veličinu njegovih stihova. Poezija ispunjena mitološkim aluzijama koje nude drugačiju panoramu oslikavanja reči «ljubav» na papiru. Ljubav, erotika, retorika i metafizika suštinski su elementi jednog od najboljih hispanoameričkih pesnika današnjice.

Pre nego što vas ostavimo da se prepustite poeziji Alija Kalderona, duboko se zahvaljujemo na izvanrednoj saradnji srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, autorki knjige Adamova jabuka, koja je prevela sledeće pesme na srpski jezik.

Hose Emiliju Paćeku

[A José Emilio Pacheco]

Neko ko nisam ja

I u svemu meni samom identičan

Zna mi stope i u stopu prati

Taj drugi moje reči navodi

zna da postupke mi zapečati

moja sećanja neko drugi pamti

iza oka, drugi mi neko vreba

Neko kom sam alternativa

Iz ogledala me krišom gleda

to me verno precrtava,

svaki kez neprimetan.

A sličnost i odraz tačan

moji nisu nego onog drugog.

X

Dalekoj dalekoj i izgubljenoj Valentini

moram joj reći

sve moje pesme

-takvo ime ako smem da im dam-

rodile su tvoje usne i tvoje noge,

da svaki pridev koji piše ti lepotu

bodež je

i kožu mi cepa i raskomada

da nijedna konstrukcija sintaksička

ne bi te dočarati mogla

i nema pozitivne recenzije

kritičara laureata

tako zahvalne

kao samo jedan osmeh tvoj

XI

Zanimljivo je Penelopa

da tek na onim plažama lepim

dok vodili smo ljubav

konačno sam jednostavnost beskonačnosti

upoznao

I da zapravo

galaksije one što sam ih gledao napet

u kampovima Troje

bile su samo tvojih irisa prelamanja.

Vi ste dve već videli dragi moji blogeri: Transibirski i XII iz iste zbirke.

 

У САЗВЕЖЂУ

Постављаш
по поду
камење

Облачиш ми
свечане полутонове

Расипа се
по своду нада
од чисте праматерије

Може се чути
свемир где претеже
на моју страну

Везан
разастрт
у сазвежђу белог Лава
сијаш, као слободан

У симфонији неба
просипа се млеко

ТИШЕ

Осмех ти не сија
као некад
па све стискаш
усне крваве у снег

Од нас остаће
само нагрижени
напупели
образи
догореле жеље
и обриси руку
двеју мрцина

Сребрно платно
наше симбиозе
више не трепери
и ти ме мрзиш
зар не

Крцкани до коштане сржи
дотакли смо тачку
поновног непрепознавања

Могао си, да си јачи био
и моје срце укаменити
начисто

Ја мислим,
једина белина
остаће у сећању

Сад се само питам
шта те још ту држи

Све смо мане
истресли из гаћа
па смо их опет обукли
и није помогло
и неће помоћи
ни бесомучно
враћање у почетак
ни одлазак у крај

И оно сам што сам
и оно сам што нисам

Па сам опет она стара Ich
којој ти ни у један
не би стао стих
А сад те свуда има

И покушала све сам
Да будем она стара
првобитна верзија
Себе без тебе

Покушала све сам
док схватила сасвим нисам
све случајности
људске намерности
да ти у мени и не видиш
мене

И белине све је више

Само још се некад питам
је л’ и у твојој глави
толико
тише

 

ДОДИР

magritte2Суво ме љуби

Док тешко дише

нерве ми буди и

мој мозак пише

најлепше песме

Ал’ папир ми бежи

 

Грли ме снажно

сасвим близу лежи

и нежно ме гледа

Моја рука смело клизи

Не смемо овде

 

Његов врат мирише

чулно, очи ме воде,

инспирише кожа,

песме бих писала!

Ал’ не смемо овде

 

Ипак, клизе нам руке

Већ смо дошли довде

Мислимо врело и

дишемо густе звуке

 

Љуби ме спарно

Не говори ништа и

креће се нестварно

Све ружно ми прашта

док гледа ми лице

 

И бежи ми папир,

ма не смемо овде!

Не умем да пишем

овај смели додир,

и док прича ми тише

спој нас врело њише

 

АДАМОВА ЈАБУКА

Украла си Адаму из руке јабуку и
побегла си кроз маглу руку.

Твоја је коса дивља, бежи ми као време.

Украла си ми из срца буку.
Тишина је дивља, и богу се смеје.

Ја још овде стојим, тонем у невреме.

Имаш ли још који залогај Салома?
Овде, на рубу, снег још веје.