ЕХО

254839_429849197080390_755918258_n

Одзвањало је продорношћу меком
да заувек је схватио:
црпила је сву способност његову,
а док парала је собу сву туробну
ударцима сетним,
снио је јаву
подједнако тамну, где
ширио се мирис мрава
црвених
и кад последњи се мртав
поклонио,
још је Она из тмине
дрхтала, чуо је кроз ноћ
из њене утробе
ехо.

Advertisements

СМУЦАШ МИ СЕ ТУ

Смуцаш ми се ту
и кажеш, за срце
ћеш ме угристи

Боље ми реци
Украшћу те кад се
најмање надаш

Па ме и укради
из таксија пуног кише
Стегни ми руке
како и очи стискаш

У себе сумњам
Већи си од срца
које не зна срећу

Не можеш ту стати
ни угурати се

Смуцаш ми се ту
по глави јер онај
вишак не може
у срце

Реци да гори бићеш
Спаси ме
За срце угризи

Реци ми: Укради ме
из овог старог очаја и
излечићу те

Већи си од сна и
већ сумњам да је
ово јава, ма лажеш

 

Мој првенац

У КЦ БеоградИзгледа да људи прате поезију из прикрајка, тихо, чак ни из хобија, већ онда кад за то нађу мало времена између плаћања рачуна, повијања пелена, и неких (не дај боже) далеко ружнијих ствари.
Зато ми песници волимо и негујемо једни друге – бар ми који смо поете у души, јер постоје и они које поезија занима из других разлога (да не почнем да псујем само!).

У Културном центру Београда, 4. децембра, 2012. Студентски културни центар из Крагујевца представио је овогодишња издања Првенца и на тој промоцији присуствовао је велики број нама драгих лица (нама: Ањи, Ана Марији и мени, трима Београђанкама, добитницама награда за прву збирку у издању Првенца ове године) али и понеки стари пријатељ који ме је изненадио, они који нас заиста подржавају и воле иако се не виђамо свакодневно. Био је понеки новинар. И понеки фотограф. Све у свему, поезија није умрла. А ко чита мој блог нек закључи сам, је ли та савремена поезија уметност или смеће (а смећа има по песничким фестивалима и друштвима!).

100_3515 copy

Синоћ, у Студентском културном центру у Крагујевцу, у једној Кутији шибица (то је име сале предвиђене песничким вечерима, па ви видите! 😉 Не превише мали и савршен простор за нешто овако интимно), атмосфера опуштена, читања емотивна, слушаоци толико пажљиви и радознали, да сам се баш науживала. СКЦ КГ одише једном кул атмосфером какву је некада имао некомерцијализовани СКЦ БГ.
Водитељ програма, Ненад Глишић, можда је некима од вас познат и онда нема потребе да га превише хвалим, ал’ ето, морам рећи, човек одише истом том кул атмосфером, ваљда срастао са СКЦ-ом. После промоције сам остала на књижевној радионици коју води за младе писце, па је било и романописаца, и краткопричаца и других поета. Ма уживанција!

Пишемо, значи живимо, и дише се. Јучерашњи дан је за мене био један од оних  много добрих дана. Стварно добрих.

http://www.skckg.com/wsw/index.php?p=166

ТИШЕ

Осмех ти не сија
као некад
па све стискаш
усне крваве у снег

Од нас остаће
само нагрижени
напупели
образи
догореле жеље
и обриси руку
двеју мрцина

Сребрно платно
наше симбиозе
више не трепери
и ти ме мрзиш
зар не

Крцкани до коштане сржи
дотакли смо тачку
поновног непрепознавања

Могао си, да си јачи био
и моје срце укаменити
начисто

Ја мислим,
једина белина
остаће у сећању

Сад се само питам
шта те још ту држи

Све смо мане
истресли из гаћа
па смо их опет обукли
и није помогло
и неће помоћи
ни бесомучно
враћање у почетак
ни одлазак у крај

И оно сам што сам
и оно сам што нисам

Па сам опет она стара Ich
којој ти ни у један
не би стао стих
А сад те свуда има

И покушала све сам
Да будем она стара
првобитна верзија
Себе без тебе

Покушала све сам
док схватила сасвим нисам
све случајности
људске намерности
да ти у мени и не видиш
мене

И белине све је више

Само још се некад питам
је л’ и у твојој глави
толико
тише

 

ДОДИР

magritte2Суво ме љуби

Док тешко дише

нерве ми буди и

мој мозак пише

најлепше песме

Ал’ папир ми бежи

 

Грли ме снажно

сасвим близу лежи

и нежно ме гледа

Моја рука смело клизи

Не смемо овде

 

Његов врат мирише

чулно, очи ме воде,

инспирише кожа,

песме бих писала!

Ал’ не смемо овде

 

Ипак, клизе нам руке

Већ смо дошли довде

Мислимо врело и

дишемо густе звуке

 

Љуби ме спарно

Не говори ништа и

креће се нестварно

Све ружно ми прашта

док гледа ми лице

 

И бежи ми папир,

ма не смемо овде!

Не умем да пишем

овај смели додир,

и док прича ми тише

спој нас врело њише

 

На Сајму књига 2012.

Лепа атмосфера. Лепо расположени људи.

Пријатељи. Породица. oни који су као породица.

Било је и зависти, и заједљивости. Неминовно.

Понос, хеј, па то је светски познат Београдски сајам књига!

Најбоља најава, а овде можете видети снимак са Сајма, где читам песме ИПАК и АДАМОВА ЈАБУКА.

 

Прилог крагујевачке телевизије о издањима Првенца и другим дешавањима: http://www.rtk.co.rs/kultura/item/5141-kragujevacki-pisci-na-sajmu-knjiga

ВЕЧЕ

Чудне сене стоје

спрам воде и

краду ми од лепоте

 

Месечина

и још снажне звезде

гледају на нас и

буне се – мрачно је.

 

Стојим ти низ ветар

У мојој машти

миришеш на булке

 

 

Постојиш ли

изван светла и порока

тамо где страхови

чекају Дон Кихота

и ветрењаче су огромне?

 

Постојиш ли заправо

у мом дану

испод брезе и лампиона

на камену из мог детињства

и ветру овог лета?