КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, април 2011.

sknn1 copy

Advertisements

ПЕСНИЧКЕ НОВИНЕ, 2010.

 

Моја прва песма

Моја прва објављена песма, и то у Песничким новинама, у рубрици Они долазе. Написала сам је још у средњој школи.

КАСНО

Неки касни сат је, онако магловит као и сећање на твој глас и очи. Суморни прсти клизе у жељи и твој лик некако ми већ прети: „Не лажи да моја би била.“ Или тако се бар ја сећам. Мора да си ти боље од мене знао шта је пољубац, додир или страст, па си ми дао само ехо неког сад већ угашеног подражаја, ниси ме сматрао достојном свих својих сеновитих кутака. Дaj ми да сада сазнам. Нека ме сад прождеру твоје очи, нека ме ужаснуто узму без обзира према згужваним песмама, љубавницама око нас, нека ме прождеру, морам да их урежем у кору малог мозга. Ништа друго немам. Зар не видиш да сам се ја већ тада опростила са собом у теби? Па се надам да је данас напокон дошао дан када се ти окрећеш с осмехом широким као океан, желим да љубим те у зубе, да запливам у твојим мислима и опет ти део срца украдем а побегнем, па чик пробај да ме нађеш ако ти тај одгрижени део икад поново затреба.

  nycp4-640x425

ОСТАВЉЕНА

Срце замах хвата
Док мој мозак схвата
Шта те речи значе

*

Мајка ми је рекла
Да не пијем још, вруће је
Нисам слушала

Отац ме је једном снажно
Ударио
Болело је

*

Осећам убод
Мора да грозница ме тресе
Хладно је

Када ми је једном отац
Поглед ускратио
Болело је

Мајка ми је рекла
Да на рану ставим лед
Нисам слушала

Стојим у ходнику
Празном, сличном теби
Нема те а миришеш

Овде људи пролазе кроз
Мене као да се плаше давања
И њих боле руке
кроз зидове

*

Разбијем ли стих још неки
С Медузом ћу се дружити
У кругу петом

Али плашим се да те сретнем
Сањала сам тунел
Било је црно
Рушило се

ЕХО

254839_429849197080390_755918258_n

Одзвањало је продорношћу меком
да заувек је схватио:
црпила је сву способност његову,
а док парала је собу сву туробну
ударцима сетним,
снио је јаву
подједнако тамну, где
ширио се мирис мрава
црвених
и кад последњи се мртав
поклонио,
још је Она из тмине
дрхтала, чуо је кроз ноћ
из њене утробе
ехо.

ИПАК

Сањам како везан седиш
у тролејбусу
што не ради на струју.
Подсећаш на слику Фриде Кало.
Чујем, јак бубањ одзвања и
одбија се о алуминијум
као да је тролејбус један велики
ултразвук за твоје срце,
и унутра, некакав немир
од тебе се батрга.

О ребра то срце удара,
и прети, прелиће се у свемир,
али жила свака опире се јако.

Мигољиш се тако, а
кроз прозор – студенти,
пси и луталице,
заљубљени, сви; и још по неко,
но и поред тога што у теби
све се сурвава и пуца,
ти видиш споља
и не нервира те то срце
што прескаче док куца,
већ они заљубљени.

Алуминијум већ се криви.
Главе откинуте по тротоару
оцрвенеле околне улице.
Језици што су се љубили,
још трзају нерви.
Очи изврнуте и скапавају.
Сви удови редовно сложени:
нога, рука, нога, рука и
из њих, црвена се боја слива низ улице.

И поред тога што у теби
све врви и кључа,
ти гледаш споља
и не нервира те душа у жабокречини,
нити смирује те мржња.
Стварно подсећаш на портрет Фриде Кало.
Алуминијум већ гори и нема му спаса.
Види се небо.
Искочиће. Искочиће. Искочиће

frida14

Објављена 24.12.2012. у збирци „Адамова јабука“

Уређена: 22.10.2015. за нека будућа издања.