Crna kuga XXI veka

Volela bih da se kod nas više čita – ali nikako Skandal, Svet (to samo kad čekaš kod frizera!), Kurir, Informer, i ostali žutaći, nego da se povremeno uzme neki klasik. Ima mnogo, ne tako obimnih, romana koje i zaposlena majka može da pročita za nedelju dana – uveče pred spavanje, zatim dok sedi na tronu do kog i car ide peške, i sl. Ima i zabavnih klasika, svi ćemo da izbegavamo Ruse (ej, ja profesorka ne volim Ruse?) – mnogo, brate, odugovlače, ja sam osoba koja voli brzo da prodre u srž stvari. Elem, da se kod nas ne čita, ne čita se, i ne razmišlja se! Ako država neće da radi na tome, tu su pojedinci kao što smo mi – profesori, blogeri, pesnici, pisci, prodavači knjiga na ulicama, i drugi bilo ko – mi, koji smo spremni da se metodično zalažemo za pismenost i lepo komuniciranje. Primetila sam da se neke estradne umetnice stide što su nenačitane pa se gađaju tramvajima (čitaj: nekim velikim rečima), ali ne nužno međusobno. A to je pogodak za nas. To, da ih je stid neobrazovanosti, a ne njihov odnos.
Pisala sam već o tome kako sam primetila da sve više ljudi primećuje da poezija nije kruta i stroga tvorevina koju samo pesnici razumeju, ali ljudi ne čitaju, ne obraćaju pažnju, i baveći se svojim svakodnevnim navikama, navikli su da ih to ne zanima. Ne slažem se. Ljudi bolje reaguju na lepo nego na ružno, zbog empatije koja nam je urođena. Možemo reći da su mediji krivi što je na ekranu Farma a ne Duško Radović, ali mislim da su tu umešani interesi pojedinaca koji imaju moć da biraju šta će se gledati, i opet je to s vrha države pošlo i tako u nedogled… Ne treba se žaliti, ne vredi, nećemo ništa promeniti, ali hajde da pišemo i promovišemo, možda će neko čuti. I nećemo se obogatiti, ali ćemo oplemeniti nečije srednje uho gde je smešten osećaj za ravnotežu – a u skladu živi umetnost – pa ćemo mu podariti poklon oplemenjenog duha, bogatijeg rečnika, i možda će taj neko u razgovoru s drugim nekim pomenuti lepotu, a ne Farmu. Nadajmo se, daljim lancem prenošenja, oplemenićemo još nekoga. Ali stvar je u zalaganju, a zalaganja nema. Šta mislite zašto je rok umro!? Svi su okrenuti nekim jako strašnim svakodnevnim problemima (koji su nam svima vrlo slični, pa zar onda ne bi trebalo da smo jedni drugima više okrenuti!?), da nemaju vremena ni za kakvo ulaganje u promene. Čitaj – nemaju snage. Nemaju volje, a možda, usudiću se da kažem, ni dovoljno talenta.
Lenjost. Crna kuga XXI veka.
Da okrenem stvari na pozitivnu stranu dajem ovde jedan mali prilog borbi protiv svih parazita gore navedenih:

Mina Gligorić još jednom u časopisu Reflejo. Saradnja meksičkih i srpskih pisaca:
aojf

Ove pesme vi već znate, dragi blogeri, jer vi prvi sve saznate, a evo podsetnika:
Bojorquez još u uhu
Gugenhajm muzej