КАЛЕМ

20160822115336_384003

Од Врбања моста,
па све до мађарске границе,
кроз ове врлети крв
кроји себи корито
и оставља горак калем.

Шкљоц!

Свињске главе
набијене на колац
нису увредиле оне
који морају проћи.

Њихов је дом испред
а иза прашина и јури
за њима отровна река од крви.

18. мај, 1992.

Четири стопала храбро утиру
газ између тајности и сведочанства

Чангрљање пушака

Десет испреплетаних прстију
који знају све о слободи

За неколико тренутака
сви ће знати што и они,
али ћутаће.

Одјекује Сарајево-поље.
Ћути мост.

Advertisements

ЏИН

 

Растежем осмех, невина пред странцима. Прошлост се извила до површине. Из дубоких ходника које добро знам, вешто бежиш улепљених рогова.

Из дубине се продире полако, повијајући се, осећајући се бестелесно, тешко као планета и доле никад не сија сунце.

Садашњост је поцепана и са свода онога што долази капају по мени недозреле трешње. Раздвајају нас две и по године, десет хиљада километара и безброј ишчупаних стидних длака. Из мене излећу твоје жеље и лете у мексичко небо.

Жури ми се, док ти користиш тренутак и споро се зариваш у моје амбиције. Кријем ти да одојче си у мом наручју, сечиво и лепак. Опет беспомоћна, покидане воље, летим ка теби не бисмо ли се спојили, али прекасно је. Креација не може бити прекинута, раздваја нас, знам, реч – стрпљење. Живот избија на површину свеж, слеп, суров, божанствен, неумољив и никада нећу моћи да ти објасним како боле набрекле брадавице дојиље.

Само љубав може продрети кроз сопствене лавиринте.

100_9011dff

СМОЛА

I

Седиш у замку, драга,
и блисташ
целом свету правиш зазубице.
У ветру чујем твоје поруке
Али немам – шифарник

Има ли те, Боже?
Ја те не дам, не дам!
А немам те

Реци ми, да ли скратила је косе?
Пошаљи ми прамен
треба ми да врачам.
Ти блисташ драга
а целом свету недостајеш

Не дам те
Не дам те

***

Кажу ми ове сиве улице
да још ме волиш
и сува ванила замирише

***

Семафори већ алармирају моје снове
које желим да поклоним другој

Тргнух се!
Заслужиш ли ову песму, драга
певаћу је ветру

II

Године су пролетеле тромо
Чини ми се, све сам време лежао
у истој постељини
а ти си ме косом покривала
иако ни макла се ниси
из тог твог чардака

ни на небу, ни на земљи

У многе си очи
гледала као у моје
али све су досадиле

Немаш ме
Немаш
а не даш

***

Паук на плафону
Туђе бутине сада ме греју
У Булевару гасе се светиљке
Још једно јутро без тебе
али одавно твој поглед
не боли

***

На чардаку не горе светла

III

Пијеш ли за некад
као да сам поред тебе
уторком, у поноћ?

***

Подижем чашу и
она више нема исту тежину

Не дам те
Не дам

Сломљено огледало лежи негде
у Булевару Николе Тесле
или на мору

***

Семафори већ алармирају моје снове
које немам да поклоним коме
Туђе бутине нису као твоје

IV

Паук на плафону
везујем каиш
црно-беле дирке миришу на смолу

***

Твоју сам косу исекао из свога стана
и од твоје коже обрисао руке, и мисли

Ти ниси ни знала
препустио сам те сивилу
заледио твоју машту
да ни осетила ниси
спустио те успавану
на камене плоче твога родног града
прећутао сам твоје мане

Остани савршена свету

Не дај
још само успомену на понеки поглед
овај свет не може поднети више

*Published: 24.10.2012.

*Edited: 28.12. 2014.

АРИЗОНА

 

На пучини пустиње
плови твоја коса.
Аризона,
тешко си јутро мог живота,
а још хладнија си ноћ.
1863 дана седим непомичан
у твом крилу пуном песка.
Лепа си, нема Аризона.
Још мало и утопићу се
у твој кук и твоја бедра,
камена Хесихија.
И постаћемо једно
– црвена тишина.

И МОРАНА МОРА ДА ВОЛИ

 

Јеца сунце
у тучку последње
перунике лета

Стрибог затеже постељу

Брза трака
Искривљене банкине
дозивају море

Изнад
бог ветра туче асфалт
и ломи се путања света
Доле
отвара се подземље
и љуби се лишће у сну

Богиња смрти
депилира препоне

Одлама се
од природе немир
А Стрибог бије
и по најмањем
опушку Сопотнице

Још мало
Чистилиште
па последњи ниво
и низ ребра земљина
сливаће се дебели
жестоки слапови
(смрти?)
Белина

282_2_sopotnica-zaledjeni-slapov

Мина Глигорић 09.05.2013.

КАСНО

Неки касни сат је, онако магловит као и сећање на твој глас и очи. Суморни прсти клизе у жељи и твој лик некако ми већ прети: „Не лажи да моја би била.“ Или тако се бар ја сећам. Мора да си ти боље од мене знао шта је пољубац, додир или страст, па си ми дао само ехо неког сад већ угашеног подражаја, ниси ме сматрао достојном свих својих сеновитих кутака. Дaj ми да сада сазнам. Нека ме сад прождеру твоје очи, нека ме ужаснуто узму без обзира према згужваним песмама, љубавницама око нас, нека ме прождеру, морам да их урежем у кору малог мозга. Ништа друго немам. Зар не видиш да сам се ја већ тада опростила са собом у теби? Па се надам да је данас напокон дошао дан када се ти окрећеш с осмехом широким као океан, желим да љубим те у зубе, да запливам у твојим мислима и опет ти део срца украдем а побегнем, па чик пробај да ме нађеш ако ти тај одгрижени део икад поново затреба.

  nycp4-640x425

ОСТАВЉЕНА

Срце замах хвата
Док мој мозак схвата
Шта те речи значе

*

Мајка ми је рекла
Да не пијем још, вруће је
Нисам слушала

Отац ме је једном снажно
Ударио
Болело је

*

Осећам убод
Мора да грозница ме тресе
Хладно је

Када ми је једном отац
Поглед ускратио
Болело је

Мајка ми је рекла
Да на рану ставим лед
Нисам слушала

Стојим у ходнику
Празном, сличном теби
Нема те а миришеш

Овде људи пролазе кроз
Мене као да се плаше давања
И њих боле руке
кроз зидове

*

Разбијем ли стих још неки
С Медузом ћу се дружити
У кругу петом

Али плашим се да те сретнем
Сањала сам тунел
Било је црно
Рушило се