ЗАВЕТ

Ако покажеш зубе,
моји крвожедни прсти
урониће у тебе
без питања,
а увече, моје опседнуте очи
рониће сузе за сенкама
којима се јутарње сунце игра
с твојим бутинама.
Када спојиш обрве,
ја раздвајам колена,
и твој језик постаје извор
стрпљења и вештине,
предајем се,
ако ми окренеш леђа,
улазим под твој оклоп
и правим гнездо.
Својим крволочним рукама
грејаћеш моја јаја.
Моје тело-лавиринт
затворило је врата заувек,
моје груди-јастук који мирише
на кокице са путером, знају
путоказе твојих вена,
и прате ритам твоје
вратне каротиде натраг у мене.
И док висим наглавачке
набодена на твоје рогове,
хоћу још.

Advertisements

КАЛЕМ

20160822115336_384003

Од Врбања моста,
па све до мађарске границе,
кроз ове врлети крв
кроји себи корито
и оставља горак калем.

Шкљоц!

Свињске главе
набијене на колац
нису увредиле оне
који морају проћи.

Њихов је дом испред
а иза прашина и јури
за њима отровна река од крви.

18. мај, 1992.

Четири стопала храбро утиру
газ између тајности и сведочанства

Чангрљање пушака

Десет испреплетаних прстију
који знају све о слободи

За неколико тренутака
сви ће знати што и они,
али ћутаће.

Одјекује Сарајево-поље.
Ћути мост.

ЏИН

 

Растежем осмех, невина пред странцима. Прошлост се извила до површине. Из дубоких ходника које добро знам, вешто бежиш улепљених рогова.

Из дубине се продире полако, повијајући се, осећајући се бестелесно, тешко као планета и доле никад не сија сунце.

Садашњост је поцепана и са свода онога што долази капају по мени недозреле трешње. Раздвајају нас две и по године, десет хиљада километара и безброј ишчупаних стидних длака. Из мене излећу твоје жеље и лете у мексичко небо.

Жури ми се, док ти користиш тренутак и споро се зариваш у моје амбиције. Кријем ти да одојче си у мом наручју, сечиво и лепак. Опет беспомоћна, покидане воље, летим ка теби не бисмо ли се спојили, али прекасно је. Креација не може бити прекинута, раздваја нас, знам, реч – стрпљење. Живот избија на површину свеж, слеп, суров, божанствен, неумољив и никада нећу моћи да ти објасним како боле набрекле брадавице дојиље.

Само љубав може продрети кроз сопствене лавиринте.

100_9011dff

АРИЗОНА

 

На пучини пустиње
плови твоја коса.
Аризона,
тешко си јутро мог живота,
а још хладнија си ноћ.
1863 дана седим непомичан
у твом крилу пуном песка.
Лепа си, нема Аризона.
Још мало и утопићу се
у твој кук и твоја бедра,
камена Хесихија.
И постаћемо једно
– црвена тишина.

И МОРАНА МОРА ДА ВОЛИ

 

Јеца сунце
у тучку последње
перунике лета

Стрибог затеже постељу

Брза трака
Искривљене банкине
дозивају море

Изнад
бог ветра туче асфалт
и ломи се путања света
Доле
отвара се подземље
и љуби се лишће у сну

Богиња смрти
депилира препоне

Одлама се
од природе немир
А Стрибог бије
и по најмањем
опушку Сопотнице

Још мало
Чистилиште
па последњи ниво
и низ ребра земљина
сливаће се дебели
жестоки слапови
(смрти?)
Белина

282_2_sopotnica-zaledjeni-slapov

Мина Глигорић 09.05.2013.

У САЗВЕЖЂУ

Постављаш
по поду
камење

Облачиш ми
свечане полутонове

Расипа се
по своду нада
од чисте праматерије

Може се чути
свемир где претеже
на моју страну

Везан
разастрт
у сазвежђу белог Лава
сијаш, као слободан

У симфонији неба
просипа се млеко