Федерико Дијас – Гранадос, Колумбија, 1974.

Кућа ветра

Тражим своје мртве разређене у времену,
усамљенике који лутају ми кућом што облачи се у стару
маховину.
Тражим своје мртве који прогнани заборављају речи
у овај час у ком силази носталгија
да путује по сећању.

Који су моји мртви што живе у кући од ветра,
исти они који се играју на фотографијама са неким личностима,
који данас разговарају са корењем дрвећа
и истражују под земљом?

Како само твоје кости личе на снове у овој кући од
ветра,
у овој кући која сваког дана више личи на ову другу
рушевину
која је мој живот.

La casa del viento

Busco mis muertos en el tiempo,
solitarios que deambulan por mi casa vistiendo un viejo
musgo.
Busco mis muertos que desterrados olvidan las palabras
a esta hora en que desciende la nostalgia
para viajar por la memoria.

¿Cuáles son mis muertos que habitan la casa del viento,
esos mismos que juegan en las fotos con algunos personajes,
que hoy conversan con las raíces de los árboles
e indagan por la tierra?

Cómo se parecen tus huesos a los sueños en esa casa del
viento,
en esa casa que cada día se parece más a esta otra
demolición
que es mi vida.

fdia250915

Чекаоница

Без обзира на то где се кућа налази
неко чека
у страху или нестрпљиво
да дођеш у договорено време.

Јер тамо је све нетакнуто
између паучине и остатака једног времена
и једног занемелог света
Тамо су разгледнице и стара писма
из никад посећених градова
и загубљених кардиналних тачака
јер ова кућа личи на све своје станаре
по својим пукотинама, по својим мрљама,
по толиким стварима изгубљеним
и заборављеним у фијокама.

Морате звати ако мало окаснимо
да не бисмо забринули храну и портрете
капуте и ћебад спремљене за хладно време

Треба обавестити јер одонда
нисмо више деца
и напољу је карневал и Велики пост
људи згњечени у киосцима
и пуним стадионима,
граји и певању мушкараца
у изрекама или понављању рефрена.
Без обзира на то где се кућа налази
неко чека
у страху или нестрпљиво да дођеш
у договорено време
да не би звали и оставили поруке смрти.

Sala de espera

No importa dónde esté la casa
alguien espera
temeroso o impaciente
a que llegues a la hora convenida.

Porque allí está todo intacto
entre telarañas y escombros de un tiempo
y de un mundo que enmudece.
Allí están las postales y las viejas cartas
de ciudades nunca visitadas
y de puntos cardinales extraviados
porque esta casa se parece a todos sus moradores
en sus grietas, en sus manchas, en tantas cosas perdidas
y olvidadas en gavetas.

Hay que llamar si nos demoramos un poco
no sea que se inquieten los víveres y los retratos
los abrigos y las cobijas preparados para el frío

Hay que avisar porque los niños de entonces
ya no somos niños
y afuera está el carnaval y la cuaresma
las gentes agolpadas en los quioscos
y los estadios llenos,
la algarabía y el canto de los hombres
en refranes o estribillos repetidos.

No importa dónde esté la casa
alguien espera
temeroso o impaciente a que llegues
a la hora convenida
no sea que llamen a dejar recados de la muerte.


thtrhrthr 
Федерико Дијаз – Гранадос (Колумбија , 1974). Песник, есејиста и културни популаризатор. Објављене књиге поезије : Гласови ватре (1995), Кућа ветра (2000) и Смештај у пролазу (2003). Издате су и три антологије његове поезије: Албум опроштаја (2006) , Последња ноћ света (2007) и Заборављени сати (2010). Припремио је антологије нове колумбијске поезије Таман је спев кише (1997) и Инвентар позадинског осветљења (Arango Editores, 2001) и за УНАМ-ов часопис Punto de Partida из Мексика реализовао антологију Дванаест младих песника Колумбије (1970- 1981). Он је тренутно директор Библиотеке оснивача Модерне гимназије (Biblioteca de Los Fundadores del Gimnasio Moderno) и њеног културног програма . Део је организационог одбора Међународног фестивала поезије у Боготи и руководи Националном наградом за поезију Необјављено дело коју сазива од 2005. На почетку 2015. године појављује се још једна његова књига Тренутне журбе (Visor, Шпанија).

 

2000px-Naval_Ensign_of_Colombia.svg  Federico Díaz-Granados (Colombia, 1974). Poeta, ensayista y divulgador cultural. Ha publicado los libros de poesía: Las voces del fuego (1995), La casa del viento (2000) y Hospedaje de paso (2003). Han aparecido tres antologías de su poesía: Álbum de los adioses (2006), La última noche del mundo (2007) y Las horas olvidadas (2010). Preparó las antologías de nueva poesía colombiana Oscuro es el canto de la lluvia (1997) e Inventario a contraluz (Arango Editores, 2001) y realizó para la revista Punto de Partida de la UNAM de México la antología Doce poetas jóvenes de Colombia (1970-1981). Actualmente es director de la Biblioteca de Los Fundadores del Gimnasio Moderno y de su Agenda Cultural. Es parte del comité organizador del Festival Internacional de Poesía de Bogotá y dirige el Premio Nacional de Poesía “Obra inédita” que se convoca desde el año 2005. Al inicio de 2015 aparece su libro Las prisas del instante (Visor, España).

Advertisements

Fernando Valverde – Balkan kao opsesija

Sa stranice online časopisa Reflejo: „Fernando Valverde, pesnik iz Granade, rođen 1980. godine, bez ikakve sumnje je jedan od najviše nagrađivanih glasova nove poezije na španskom jeziku.
Doktor nauka na polju hispanske filologije, i diplomirani filolog romanista, takođe je radio kao novinar u kulturnom odeljku lista El Pais.
Ipak, vrednost ove publikacije ide dalje od pesničkih vrednosti. Fernando Valverde je, poput mene, opsednut Balkanom i temama vezanim za nekadašnju Jugoslaviju. Ovim temama je posvetio istraživačke radove, članke u novinama i časopisima, pesme, i pre svega veliku ljubav koju sačinjava ova strast. Ukoliko bih želeo da budem iskren, trebalo bi onda da okrivim Balkan za uspostavljanje jednog ovako divnog prijateljstva.
Bez daljeg odugovlačenja, delim radost koju je sam pesnik osetio onda kada je video da su njegove pesme prevedene na jezik koji živi duboko u njegovom srcu. Duboko se zahvaljujući srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, koja je takođe prevodila meksičke pesnike Alija Kalderona i Marija Bohorkesa, predstavljamo dve pesme Španca Fernanda Valverdea.“, kaže meksički pesnik Havijer Gutjeres Losano.

, kaže meksički pesnik Havijer Gutjeres Losano.

Jezero

Taj sneg koji gaziš postaće blato
a u jezeru biće mog odraza bez tvog

Prošao sam ivicom obale,
Hteo sam njom suvim stopalima
Ali toliko posrnuo, sve do bola mojih ruku.

Ispod trave čekaju kamenovi
da pridrže moju kožu kao raskršće.

Ali nikad je ne prisvoje,
tela su tako lepa dok miluje ih vreme
da ne pripadaju nama,
ona su zabranjena šuma.

Ostaće zauvek znak jednog odraza
jer neće ruke zaboraviti sve
čak i kada prenamnože se sumnje.

Pesme koje zaboraviš su tragovi u snegu
i na pučini jezera ruši se budućnost.img_balkan-kao-opsesija-154.jpg_rubrike_300_225_2

El lago

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro
y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla,
he querido cruzarlo sin mojarme los pies
y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras
que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian,
los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca
que no nos pertenecen,
son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo
porque no van los brazos a olvidarlo todo
aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve
y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

EL LAGO

 

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla, he querido cruzarlo sin mojarme los pies y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian, los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca que no nos pertenecen, son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo porque no van los brazos a olvidarlo todo aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpufEL LAGO

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla, he querido cruzarlo sin mojarme los pies y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian, los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca que no nos pertenecen, son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo porque no van los brazos a olvidarlo todo aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpuf

EL LAGO

 

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla, he querido cruzarlo sin mojarme los pies y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian, los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca que no nos pertenecen, son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo porque no van los brazos a olvidarlo todo aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpuf

ando Valverde, pesnik iz Granade, rođen 1980. godine, bez ikakve sumnje je jedan od najviše nagrađivanih glasova nove poezije na španskom jeziku. Doktor nauka na polju hispanske filologije, i diplomirani filolog romanista, takođe je radio kao novinar u kulturnom odeljku lista El Pais.

Ipak, vrednost ove publikacije ide dalje od pesničkih vrednosti. Fernando Valverde je, poput mene, opsednut Balkanom i temama vezanim za nekadašnju Jugoslaviju. Ovim temama je posvetio istraživačke radove, članke u novinama i časopisima, pesme, i pre svega veliku ljubav koju sačinjava ova strast. Ukoliko bih želeo da budem iskren, trebalo bi onda da okrivim Balkan za uspostavljanje jednog ovako divnog prijateljstva.

Bez daljeg odugovlačenja, delim radost koju je sam pesnik osetio onda kada je video da su njegove pesme prevedene na jezik koji živi duboko u njegovom srcu. Duboko se zahvaljujući srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, koja je takođe prevodila meksičke pesnike Alija Kalderona i Marija Bohorkesa, predstavljamo dve pesme Španca Fernanda Valverdea.

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpuf

Fernando Valverde, pesnik iz Granade, rođen 1980. godine, bez ikakve sumnje je jedan od najviše nagrađivanih glasova nove poezije na španskom jeziku. Doktor nauka na polju hispanske filologije, i diplomirani filolog romanista, takođe je radio kao novinar u kulturnom odeljku lista El Pais.

Ipak, vrednost ove publikacije ide dalje od pesničkih vrednosti. Fernando Valverde je, poput mene, opsednut Balkanom i temama vezanim za nekadašnju Jugoslaviju. Ovim temama je posvetio istraživačke radove, članke u novinama i časopisima, pesme, i pre svega veliku ljubav koju sačinjava ova strast. Ukoliko bih želeo da budem iskren, trebalo bi onda da okrivim Balkan za uspostavljanje jednog ovako divnog prijateljstva.

Bez daljeg odugovlačenja, delim radost koju je sam pesnik osetio onda kada je video da su njegove pesme prevedene na jezik koji živi duboko u njegovom srcu. Duboko se zahvaljujući srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, koja je takođe prevodila meksičke pesnike Alija Kalderona i Marija Bohorkesa, predstavljamo dve pesme Španca Fernanda Valverdea.

– See more at: http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=balkan-kao-opsesija-2#sthash.qVC9EEwb.dpuf

Fernando Valverde

Pad

~Mojoj majci~

Sećaš se kako ginu pelikani?
Ispod popodnevnog sunca
što bije obalu Pacifika
voda ih glođe, kao olovo.

Ništa im ne može pomoći.

Toliko je časti u praznini,
toliko ljubavi nosi njihov let,
da poslednji tren se zbiva u tišini.
Jedino ostaje
udar njihovih trupova o vodu
kao glasina neuhvatljivog vetra.

Iz te sobe ne vidi se more,
nema visokog stenja, nijednog horizonta
kog nisu uništili.

Nije važno,
predosećaš glas u ovoj crnoj noći,
skoro dodiruješ ruku.

Setićeš se tada, pred nagoveštaj mraza,
da u jesen to more koje toliko voliš
ponovo je sivo i ostavlja
imena prošlosti ispisana u pesku.

Sela si da ih posmatraš.

Ispred tebe,
krivi se horizont,
jedan dečak uranja među talase
A istok, topao, savršen,
izdaje i gura ga.

Došla si da me spasiš.

Tvoje ruke,
sad tako krhke,
pokrivaju moje devetogodišnje telo
i pružaju se ka obali.

Tačno je,
iz ove sobe ne vidi se more
ali strepe moje ruke kao i onog dana.
Uzimam sad tvoje,
oseti kako te volim,
kako braniš me od straha jednim pokretom ruke,
kako život ti je razapet među prstima.

Ostavi meso sa strane,
udari tvog lica o vodu
izlomili su svetlost

Nema zvezda ispod okeana.

Otvori oči,
smrt je tako slepa da te strah zbunjuje.
Otvori oči,
potraži me sad usred ovog okeana,
ščepaću te snažno,
stezaću te,
nađimo našu obalu,
more još nije ispisalo naša imena,
danas je, nismo prošlost,
slan je znoj,
penasto more u prkos stenama
jeste strah na tvojim usnama.

Život nas čeka.

Fernando-Valverde1Fernando Valverde – pesme

La caída

~A mi madre~

¿Recuerdas cómo mueren los pelícanos?
Bajo el sol de la tarde
que golpea la costa del Pacífico
el agua los engulle como al plomo.

Nada puede salvarlos.

Hay tanta dignidad en el vacío,
tanto amor en sus vuelos,
que en el último instante escogen el silencio.
Sólo queda
el golpe de sus cuerpos contra el agua
como un rumor de viento imperceptible.

Desde esta habitación no puede verse el mar.
no existen altas rocas y no queda horizonte
que no hayan destruido.

No importa,
intuyes un rumor en esta noche negra,
puedes tocar su brazo.

Recordarás entonces, al percibir el frío,
que en otoño ese mar que tanto amas
se vuelve gris y deja
los nombres del pasado escritos en la arena.

Te has sentado a mirarlos.

Frente a ti,
torciendo el horizonte,
un niño se sumerge entre las olas.
El levante, tan cálido y perfecto,
lo traiciona y lo empuja.

Has venido a salvarme.

Tus brazos,
tan frágiles ahora,
cubren el cuerpo de mis nueve años
hasta tocar la orilla.

Es cierto,
desde esta habitación no puede verse el mar
pero tiemblan mis manos igual que aquella tarde.
Ahora cojo las tuyas,
siente cómo te amo,
cómo salvas mi miedo con tus gestos,
cómo tienes la vida sujeta entre los dedos.

Deja a un lado la carne,
has golpeado tanto tu rostro contra el agua
que la luz se ha quebrado.

No hay estrellas debajo del océano.

Abre los ojos,
es tan ciega la muerte que el temor te confunde.
Abre los ojos,
búscame ahora en medio de este océano,
voy a agarrarte fuerte con mis brazos,
siente cómo te aprieto,
busquemos nuestra orilla,
el mar no ha dibujado nuestros nombres,
es hoy, no somos el pasado,
es salado el sudor,
es la espuma del mar contra las rocas
este miedo en tus labios.

Nos espera la vida.

Crna kuga XXI veka

Volela bih da se kod nas više čita – ali nikako Skandal, Svet (to samo kad čekaš kod frizera!), Kurir, Informer, i ostali žutaći, nego da se povremeno uzme neki klasik. Ima mnogo, ne tako obimnih, romana koje i zaposlena majka može da pročita za nedelju dana – uveče pred spavanje, zatim dok sedi na tronu do kog i car ide peške, i sl. Ima i zabavnih klasika, svi ćemo da izbegavamo Ruse (ej, ja profesorka ne volim Ruse?) – mnogo, brate, odugovlače, ja sam osoba koja voli brzo da prodre u srž stvari. Elem, da se kod nas ne čita, ne čita se, i ne razmišlja se! Ako država neće da radi na tome, tu su pojedinci kao što smo mi – profesori, blogeri, pesnici, pisci, prodavači knjiga na ulicama, i drugi bilo ko – mi, koji smo spremni da se metodično zalažemo za pismenost i lepo komuniciranje. Primetila sam da se neke estradne umetnice stide što su nenačitane pa se gađaju tramvajima (čitaj: nekim velikim rečima), ali ne nužno međusobno. A to je pogodak za nas. To, da ih je stid neobrazovanosti, a ne njihov odnos.
Pisala sam već o tome kako sam primetila da sve više ljudi primećuje da poezija nije kruta i stroga tvorevina koju samo pesnici razumeju, ali ljudi ne čitaju, ne obraćaju pažnju, i baveći se svojim svakodnevnim navikama, navikli su da ih to ne zanima. Ne slažem se. Ljudi bolje reaguju na lepo nego na ružno, zbog empatije koja nam je urođena. Možemo reći da su mediji krivi što je na ekranu Farma a ne Duško Radović, ali mislim da su tu umešani interesi pojedinaca koji imaju moć da biraju šta će se gledati, i opet je to s vrha države pošlo i tako u nedogled… Ne treba se žaliti, ne vredi, nećemo ništa promeniti, ali hajde da pišemo i promovišemo, možda će neko čuti. I nećemo se obogatiti, ali ćemo oplemeniti nečije srednje uho gde je smešten osećaj za ravnotežu – a u skladu živi umetnost – pa ćemo mu podariti poklon oplemenjenog duha, bogatijeg rečnika, i možda će taj neko u razgovoru s drugim nekim pomenuti lepotu, a ne Farmu. Nadajmo se, daljim lancem prenošenja, oplemenićemo još nekoga. Ali stvar je u zalaganju, a zalaganja nema. Šta mislite zašto je rok umro!? Svi su okrenuti nekim jako strašnim svakodnevnim problemima (koji su nam svima vrlo slični, pa zar onda ne bi trebalo da smo jedni drugima više okrenuti!?), da nemaju vremena ni za kakvo ulaganje u promene. Čitaj – nemaju snage. Nemaju volje, a možda, usudiću se da kažem, ni dovoljno talenta.
Lenjost. Crna kuga XXI veka.
Da okrenem stvari na pozitivnu stranu dajem ovde jedan mali prilog borbi protiv svih parazita gore navedenih:

Mina Gligorić još jednom u časopisu Reflejo. Saradnja meksičkih i srpskih pisaca:
aojf

Ove pesme vi već znate, dragi blogeri, jer vi prvi sve saznate, a evo podsetnika:
Bojorquez još u uhu
Gugenhajm muzej

Časopis Reflejo: Nova saradnja srpskih i meksičkih pesnika

http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=nova-saradnja-srpskih-i-meksickih-pesnika

Ali Kalderon na portalu Refleha

Uz pomoć naše mlade pesnikinje Mine Gligorić, Refleho svojim čitaocima otkriva još jedan biser hispanoameričke poezije.

Publici Refleha sa velikom radošću predstavljamo prvi poetski poduhvat Alija Kalderona, meksičkog pesnika. Smatran jednim od najistaknutijih pesnika hispanoameričkog sveta i, svakako, savremenog Meksika, dobitnik je mnogobrojnih nagrada koje potvrđuju veličinu njegovih stihova. Poezija ispunjena mitološkim aluzijama koje nude drugačiju panoramu oslikavanja reči «ljubav» na papiru. Ljubav, erotika, retorika i metafizika suštinski su elementi jednog od najboljih hispanoameričkih pesnika današnjice.

Pre nego što vas ostavimo da se prepustite poeziji Alija Kalderona, duboko se zahvaljujemo na izvanrednoj saradnji srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, autorki knjige Adamova jabuka, koja je prevela sledeće pesme na srpski jezik.

Hose Emiliju Paćeku

[A José Emilio Pacheco]

Neko ko nisam ja

I u svemu meni samom identičan

Zna mi stope i u stopu prati

Taj drugi moje reči navodi

zna da postupke mi zapečati

moja sećanja neko drugi pamti

iza oka, drugi mi neko vreba

Neko kom sam alternativa

Iz ogledala me krišom gleda

to me verno precrtava,

svaki kez neprimetan.

A sličnost i odraz tačan

moji nisu nego onog drugog.

X

Dalekoj dalekoj i izgubljenoj Valentini

moram joj reći

sve moje pesme

-takvo ime ako smem da im dam-

rodile su tvoje usne i tvoje noge,

da svaki pridev koji piše ti lepotu

bodež je

i kožu mi cepa i raskomada

da nijedna konstrukcija sintaksička

ne bi te dočarati mogla

i nema pozitivne recenzije

kritičara laureata

tako zahvalne

kao samo jedan osmeh tvoj

XI

Zanimljivo je Penelopa

da tek na onim plažama lepim

dok vodili smo ljubav

konačno sam jednostavnost beskonačnosti

upoznao

I da zapravo

galaksije one što sam ih gledao napet

u kampovima Troje

bile su samo tvojih irisa prelamanja.

Vi ste dve već videli dragi moji blogeri: Transibirski i XII iz iste zbirke.

 

Mario Bojorquez en serbio

gergregrger

 

De El diván de Mouraria (1999)

Casida de la angustia

I

Un ácido durazno
una escaldada lengua de durazno
un picante y ardiente y amargo y picante durazno
en la escaldada lengua, oh tristes,
eso es la angustia.

¡Ah! sonrisa estudiada, aligerada, ensayada en el espejo
de lo que no digo.
¡Ah! estúpida respiración despepitada, oprimida, deletreada
veneno inocuo
ulceración.

Qué frágil corazón para el que sufre angustia
qué lenta máquina, qué desastrada
y lenta máquina es el corazón.

II

No conoció la fiebre
mi lengua no conoció la fiebre
no se alzó enardecida para un canto febril
sólo un cantar alegre
oh tristes
sólo un cantar alegre
cantaba mi lengua en su canción.

III

Este veneno ya estaba en mí
en mi sangre
antes de mí, mi sangre ardió,
antes de mí, mi sangre envenenaba a otros,
mi padre y su padre y sus abuelos, todos heridos
hasta el principio primordial.
Todos ardían como yo
todos arden conmigo.

IV

Pero el veneno escalda la lengua más feliz
¡oh, tristes!

Hablo de mí, sólo de mí.

Mario Bojorquez

dfsfsd

thtrhrthr

 


Iz Divana Maurarije [El diván de Mouraria] (1999)

Kasida patnje

I

Kisela breskva
i jezik njom oparen
ljuta gori gorka, ta ljuta breskva
na oprljenom jeziku, еh tuge,
tu je moja boljka

Eh, osmeh dobro proverene i lake, već ispitane
tišine
Eh, glupo sričem dah, isprekidan i zgažen
otrov bezopasan
ključa

Kako je meko srce nekoga ko pati,
kakva spora mašina, tako trapava
i spora mašina je ovo srce.

II

Nije poznavao nemir
moj jezik nije upoznao nemir
nije buknuo mržnjom i da s groznicom peva,
tek, radosnu pesmu,
o tuge,
tek radosnu pesmu
pevao je jezik moj, taktom svoje pesme

III

Ovaj otrov već bio je u meni
u mojoj krvi
i pre mene, krv je moja plamtela,
i pre mene, druge je otrovala,
mog oca, njegovog, i dedove im, svi smrtno ranjeni,
pa do praiskonskog početka.
Svi su plamteli poput mene
i svaki gori sa mnom.

IV

Ali otrov peče na jeziku najsrećnijem
oh, tuge!
Samo o sebi govorim, samo o sebi.

*Šta je to Kasida? http://hr.wikipedia.org/wiki/Kasida

Šta znači Maurarija Divan? http://es.wikipedia.org/wiki/Mouraria

Prevela Mina Gligorić

Mario Bojorquez – Guggenheim Museum

Mario Bojorquez was born in Los Mochis, Sinaloa, Mexico in 1968. Member of the National System of Creators of Art. He has studied Hispanic Language and Literature at the National University of Mexico (UNAM). His most recent books of poetry are Mouraria Divan, 1999 (Portuguese-Spanish bilingual edition), Pretzels, 2005, Postponed Desire, 2007, Memorial Hill, 2009 and Y2K, 2010. It has been included in various national and international anthologies, and translated and published in Portugal, France, Italy and the United States. As editor, published anthologies of love poetry of Jaime Sabines (1997) and Eduardo Lizalde (2000), the Mexican Best Poems 2005 and 2006, (Ed. Joaquin Mortiz).

Mario Bohorkes je rođen u Los Moćisu [Los Mochis], Sinaloa, Meksiko, 1968. Član Nacionalnog sistema stvaraoca umetnosti [Member of the National System of Creators of Art]. Završio je Iberijske studije na Nacionalnom univerzitetu Meksika (UNAM). Bohorkesove najskorije zbirke poezije su: Murarija Divan [Mouraria Divan], 1999, (portugalsko-špansko bilingualno izdanje), Perece [Pretzels], 2005, Odložena požuda [Postponed Desire], 2007, Memorijal Hil [Memorial Hill], 2009. i Y2K [Y2K], 2010. Njegova poezija uvrštena je u različite nacionalne i međunarodne antologije, prevedena je i izdata u Portugalu, Francuskoj, Italiji i Sjedinjenim Američkim Državama. Kao urednik, objavio je antologije ljubavne poezije Hajmea Sabinesa [Jaime Sabines], 1997. i Eduarda Lisaldea [Eduardo Lizalde], 2000, Najbolje poeme Meksika, 2005. i 2006. (ed. Hoakin Mortis [Joaquin Mortiz]).

Guggenheim Museum

La incesante espiral por donde el mundo sube

baja.

La espiral incesante por donde voy conmigo

para ascender en mí
y regresarme.

Por donde yo incesante

espiral de mis huesos.

Diestro desde lo mío

hacia yo
vuelta en mí mismo.

Incesante, por donde yo

espiral apenas.

Retorno sin aliento.

Espiral donde incesante yo

para mí, en mí.


Mario Bojorquez

Gugenheim

Muzej Gugenhajm 

Svet se penje gde neumorna spirala

silazi.

Sa mnom idem gde se spirala neprekidna

penje u sebe

se vraćam.

Gde sam neprestana

spirala od mojih kosti.

Pravo iz sopstvenog

ja, prema

nazad, u sebe

Neprekidno, gde ja sam

tek spirala.

Povratak bez daha.

Neprekidna spirala gde jesam

za mene, u meni.

Prevela Mina Gligorić.