Časopis Reflejo: Nova saradnja srpskih i meksičkih pesnika

http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=nova-saradnja-srpskih-i-meksickih-pesnika

Ali Kalderon na portalu Refleha

Uz pomoć naše mlade pesnikinje Mine Gligorić, Refleho svojim čitaocima otkriva još jedan biser hispanoameričke poezije.

Publici Refleha sa velikom radošću predstavljamo prvi poetski poduhvat Alija Kalderona, meksičkog pesnika. Smatran jednim od najistaknutijih pesnika hispanoameričkog sveta i, svakako, savremenog Meksika, dobitnik je mnogobrojnih nagrada koje potvrđuju veličinu njegovih stihova. Poezija ispunjena mitološkim aluzijama koje nude drugačiju panoramu oslikavanja reči «ljubav» na papiru. Ljubav, erotika, retorika i metafizika suštinski su elementi jednog od najboljih hispanoameričkih pesnika današnjice.

Pre nego što vas ostavimo da se prepustite poeziji Alija Kalderona, duboko se zahvaljujemo na izvanrednoj saradnji srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, autorki knjige Adamova jabuka, koja je prevela sledeće pesme na srpski jezik.

Hose Emiliju Paćeku

[A José Emilio Pacheco]

Neko ko nisam ja

I u svemu meni samom identičan

Zna mi stope i u stopu prati

Taj drugi moje reči navodi

zna da postupke mi zapečati

moja sećanja neko drugi pamti

iza oka, drugi mi neko vreba

Neko kom sam alternativa

Iz ogledala me krišom gleda

to me verno precrtava,

svaki kez neprimetan.

A sličnost i odraz tačan

moji nisu nego onog drugog.

X

Dalekoj dalekoj i izgubljenoj Valentini

moram joj reći

sve moje pesme

-takvo ime ako smem da im dam-

rodile su tvoje usne i tvoje noge,

da svaki pridev koji piše ti lepotu

bodež je

i kožu mi cepa i raskomada

da nijedna konstrukcija sintaksička

ne bi te dočarati mogla

i nema pozitivne recenzije

kritičara laureata

tako zahvalne

kao samo jedan osmeh tvoj

XI

Zanimljivo je Penelopa

da tek na onim plažama lepim

dok vodili smo ljubav

konačno sam jednostavnost beskonačnosti

upoznao

I da zapravo

galaksije one što sam ih gledao napet

u kampovima Troje

bile su samo tvojih irisa prelamanja.

Vi ste dve već videli dragi moji blogeri: Transibirski i XII iz iste zbirke.

 

„Док смуцасмо се туда“

http://www.kragujevacke.rs

Критике нових књига у Крагујевачким новинама заузимају један део у одељку Култура. У четвртак, 14. фебруара, ту се нашао текст и о мојој књизи.

Адамова јабука,
песме Мине Глигорић у
издању СКЦ-а

 Трећа лауреаткиња прошлогодишњег (октобар) СКЦ-овог конкурса за „Првенац“ је била млада београдска песникиња и кантауторка Мина Глигорић (1989). Њен рукопис „Адамова јабука“ сачињен је од три циклуса „Гола“, „Лоше сам сањала“ и „Адамова јабука“, а по форми је меланж лирских песама белог стиха и песама у прози. С друге стране, ова збирка је омеђена (!?) поетиком урбаног простора – Града и њеним одбљесцима и рачвањима унутар лирских субјеката. Ево како „тролејбуска шетња до Филозофског факултета“ постаје „Поетика простора“, како то каже Башлар:

// Једно око покрај средњих врата / Машта о мојој коси, видим ја / Једна друга мајица седи крај возача / И некој баби средњи прст показује // Из пазуха овог брке до мене / Мирише лепа лозовача / Троле само стоје / Успављује задах док ми / Крчкамо се полако // Све док оно око покрај врата / Нечије ребро лактом боде / Ово дрво лепрша из ината / Стоје троле и све кључа / Мирише та лозовача // Радови на путу опет / Сви погледи умарају / Све ври, ври а овај дан / Тек сад замах ухватио ///

Структуралана схема књиге би у најкраћем, значи приближном облику, изгледала овако: циклус: посвета (цитат као општи увод), затим песма у прози (спец. увод) и, онда, низ песама у стиху, ту и тамо прошараних неком прозном песмом. Овог „канона“ ауторка се доследно придржава у сваком од циклуса, чак имам утисак да је целокупно тело текста нагнуто ка прозном лиричном изразу. Песма „Плик“ је добар пример те „тенденције“ ка кратким прозним формама: почиње као кратка стихована, ширећи се до готово прозне дужине стиха и враћајући се на почетну кратку, лапидарну форму; наравно, на визуелном плану она оцртава испупчење – плик. Песме у стиху обилују разним врстама инверзија што је вероватно последица преузимања ритмичких модела из домена популаристичког „упевавања“ у кантауторству. Хотимична или „нехотична“ римовања у поједимим деловима песама, сматрам не тако важним украсима, рецидивима „баштињења“ и распеваности.

Мисаони кругови „Адамове јабуке“ су врло вешто и прецизно „уланчени“ (конгруенција) реверзибилним тематским карикама. Са мером градуирана интимистичка и љубавна тематика, зачињена иронијским и аутосаркастичним отклонима – „против патосања“, из прва два циклуса у завршном израста до „универзалности микрокосмичког“; пролазности „малих мука“ и сизифовских мучења, немогућности искока из колотечина, безосећајности технолошког и информационог SPEED – NEED – GREЕD симулакрума и сурогата… И још тушта и тма, тмастова.

Ваља, на крају, поменути песму „Бука“ – прелепу лирску прозицу о смрти баке, која није „баба“ из горенаведеног „Ината“, разлика је у само једном словцу: „к“ је истиснуло „б“ и – израчило топлину песничког језика.

 Радован Шаренац

 cropped-100_3242.jpg

Дугујем пуну захвалност Студентском културном центру Крагујевац и издавачкој кући Првенац за подршку, признање и сав ентузијазам који су ми удахнули својим изненађењима ове врсте.

Мој првенац

У КЦ БеоградИзгледа да људи прате поезију из прикрајка, тихо, чак ни из хобија, већ онда кад за то нађу мало времена између плаћања рачуна, повијања пелена, и неких (не дај боже) далеко ружнијих ствари.
Зато ми песници волимо и негујемо једни друге – бар ми који смо поете у души, јер постоје и они које поезија занима из других разлога (да не почнем да псујем само!).

У Културном центру Београда, 4. децембра, 2012. Студентски културни центар из Крагујевца представио је овогодишња издања Првенца и на тој промоцији присуствовао је велики број нама драгих лица (нама: Ањи, Ана Марији и мени, трима Београђанкама, добитницама награда за прву збирку у издању Првенца ове године) али и понеки стари пријатељ који ме је изненадио, они који нас заиста подржавају и воле иако се не виђамо свакодневно. Био је понеки новинар. И понеки фотограф. Све у свему, поезија није умрла. А ко чита мој блог нек закључи сам, је ли та савремена поезија уметност или смеће (а смећа има по песничким фестивалима и друштвима!).

100_3515 copy

Синоћ, у Студентском културном центру у Крагујевцу, у једној Кутији шибица (то је име сале предвиђене песничким вечерима, па ви видите! 😉 Не превише мали и савршен простор за нешто овако интимно), атмосфера опуштена, читања емотивна, слушаоци толико пажљиви и радознали, да сам се баш науживала. СКЦ КГ одише једном кул атмосфером какву је некада имао некомерцијализовани СКЦ БГ.
Водитељ програма, Ненад Глишић, можда је некима од вас познат и онда нема потребе да га превише хвалим, ал’ ето, морам рећи, човек одише истом том кул атмосфером, ваљда срастао са СКЦ-ом. После промоције сам остала на књижевној радионици коју води за младе писце, па је било и романописаца, и краткопричаца и других поета. Ма уживанција!

Пишемо, значи живимо, и дише се. Јучерашњи дан је за мене био један од оних  много добрих дана. Стварно добрих.

http://www.skckg.com/wsw/index.php?p=166