ЏИН

 

Растежем осмех, невина пред странцима. Прошлост се извила до површине. Из дубоких ходника које добро знам, вешто бежиш улепљених рогова.

Из дубине се продире полако, повијајући се, осећајући се бестелесно, тешко као планета и доле никад не сија сунце.

Садашњост је поцепана и са свода онога што долази капају по мени недозреле трешње. Раздвајају нас две и по године, десет хиљада километара и безброј ишчупаних стидних длака. Из мене излећу твоје жеље и лете у мексичко небо.

Жури ми се, док ти користиш тренутак и споро се зариваш у моје амбиције. Кријем ти да одојче си у мом наручју, сечиво и лепак. Опет беспомоћна, покидане воље, летим ка теби не бисмо ли се спојили, али прекасно је. Креација не може бити прекинута, раздваја нас, знам, реч – стрпљење. Живот избија на површину свеж, слеп, суров, божанствен, неумољив и никада нећу моћи да ти објасним како боле набрекле брадавице дојиље.

Само љубав може продрети кроз сопствене лавиринте.

100_9011dff

Advertisements