¡DESCANSE EN PAZ LA GUERRA!

Aquí yace la codicia sin limites, que se comió a nuestro tiempo y a nuestros niños.

Aquí yace el miedo que entraba en nuestros frigoríficos, que se metió en nuestras camas y nos robó nuestras calles.

La fecha de nacimiento – desconocida. La fecha de muerte – ya era el tiempo.

Nadie te echará de menos.

Los poetas del mundo dicen SÍ A LA PAZ en el Encuentro Internacional de Poesía de Bogotá, Las líneas de su mano 9.

14203304_1639566413001313_5124594105117937919_n

Bogotá, Colombia, 2016.

OBLIVION

To shrug. To shrug
always seems like a good idea.
Trucks are blinking, days are dying.
You slept with him, it’s a shame, sigh.
Thousands of eyebrows rise in this instant;
he can, I still only falsely.
My lips stretched,
my step bloody,
I go into oblivion.

It was two in the afternoon in Bogotá,
The cabby didn’t know what Belgrade was,
the homeless man didn’t know he was being framed.
In cute little steps,
with his left pant leg rolled up slightly,
he circled with his nose fixed to the floor
around a guttered part of the sidewalk,
cane tapping as if he was going somewhere.
I thought of the vicious vastness,
and knew that it would break my heart
the coming nightfall,
the ripped plastic bag hooked to the old man’s backpack,
the cabby’s eyebrows in a spasm.

Poetry cannot do a thing, still,
I drown in buffets,
pleasant conversations,
same new streets,
silver pens and purses,
seems like a good idea
to shrug.
Latches in public toilets are clanking,
and I realize that my grandpa
understood what emptiness was
in Slankamen,
while we were having lunch on the Danube.

 

(At Charles de Gaulle, 09/12/2016)

Федерико Дијас – Гранадос, Колумбија, 1974.

Кућа ветра

Тражим своје мртве разређене у времену,
усамљенике који лутају ми кућом што облачи се у стару
маховину.
Тражим своје мртве који прогнани заборављају речи
у овај час у ком силази носталгија
да путује по сећању.

Који су моји мртви што живе у кући од ветра,
исти они који се играју на фотографијама са неким личностима,
који данас разговарају са корењем дрвећа
и истражују под земљом?

Како само твоје кости личе на снове у овој кући од
ветра,
у овој кући која сваког дана више личи на ову другу
рушевину
која је мој живот.

La casa del viento

Busco mis muertos en el tiempo,
solitarios que deambulan por mi casa vistiendo un viejo
musgo.
Busco mis muertos que desterrados olvidan las palabras
a esta hora en que desciende la nostalgia
para viajar por la memoria.

¿Cuáles son mis muertos que habitan la casa del viento,
esos mismos que juegan en las fotos con algunos personajes,
que hoy conversan con las raíces de los árboles
e indagan por la tierra?

Cómo se parecen tus huesos a los sueños en esa casa del
viento,
en esa casa que cada día se parece más a esta otra
demolición
que es mi vida.

fdia250915

Чекаоница

Без обзира на то где се кућа налази
неко чека
у страху или нестрпљиво
да дођеш у договорено време.

Јер тамо је све нетакнуто
између паучине и остатака једног времена
и једног занемелог света
Тамо су разгледнице и стара писма
из никад посећених градова
и загубљених кардиналних тачака
јер ова кућа личи на све своје станаре
по својим пукотинама, по својим мрљама,
по толиким стварима изгубљеним
и заборављеним у фијокама.

Морате звати ако мало окаснимо
да не бисмо забринули храну и портрете
капуте и ћебад спремљене за хладно време

Треба обавестити јер одонда
нисмо више деца
и напољу је карневал и Велики пост
људи згњечени у киосцима
и пуним стадионима,
граји и певању мушкараца
у изрекама или понављању рефрена.
Без обзира на то где се кућа налази
неко чека
у страху или нестрпљиво да дођеш
у договорено време
да не би звали и оставили поруке смрти.

Sala de espera

No importa dónde esté la casa
alguien espera
temeroso o impaciente
a que llegues a la hora convenida.

Porque allí está todo intacto
entre telarañas y escombros de un tiempo
y de un mundo que enmudece.
Allí están las postales y las viejas cartas
de ciudades nunca visitadas
y de puntos cardinales extraviados
porque esta casa se parece a todos sus moradores
en sus grietas, en sus manchas, en tantas cosas perdidas
y olvidadas en gavetas.

Hay que llamar si nos demoramos un poco
no sea que se inquieten los víveres y los retratos
los abrigos y las cobijas preparados para el frío

Hay que avisar porque los niños de entonces
ya no somos niños
y afuera está el carnaval y la cuaresma
las gentes agolpadas en los quioscos
y los estadios llenos,
la algarabía y el canto de los hombres
en refranes o estribillos repetidos.

No importa dónde esté la casa
alguien espera
temeroso o impaciente a que llegues
a la hora convenida
no sea que llamen a dejar recados de la muerte.


thtrhrthr 
Федерико Дијаз – Гранадос (Колумбија , 1974). Песник, есејиста и културни популаризатор. Објављене књиге поезије : Гласови ватре (1995), Кућа ветра (2000) и Смештај у пролазу (2003). Издате су и три антологије његове поезије: Албум опроштаја (2006) , Последња ноћ света (2007) и Заборављени сати (2010). Припремио је антологије нове колумбијске поезије Таман је спев кише (1997) и Инвентар позадинског осветљења (Arango Editores, 2001) и за УНАМ-ов часопис Punto de Partida из Мексика реализовао антологију Дванаест младих песника Колумбије (1970- 1981). Он је тренутно директор Библиотеке оснивача Модерне гимназије (Biblioteca de Los Fundadores del Gimnasio Moderno) и њеног културног програма . Део је организационог одбора Међународног фестивала поезије у Боготи и руководи Националном наградом за поезију Необјављено дело коју сазива од 2005. На почетку 2015. године појављује се још једна његова књига Тренутне журбе (Visor, Шпанија).

 

2000px-Naval_Ensign_of_Colombia.svg  Federico Díaz-Granados (Colombia, 1974). Poeta, ensayista y divulgador cultural. Ha publicado los libros de poesía: Las voces del fuego (1995), La casa del viento (2000) y Hospedaje de paso (2003). Han aparecido tres antologías de su poesía: Álbum de los adioses (2006), La última noche del mundo (2007) y Las horas olvidadas (2010). Preparó las antologías de nueva poesía colombiana Oscuro es el canto de la lluvia (1997) e Inventario a contraluz (Arango Editores, 2001) y realizó para la revista Punto de Partida de la UNAM de México la antología Doce poetas jóvenes de Colombia (1970-1981). Actualmente es director de la Biblioteca de Los Fundadores del Gimnasio Moderno y de su Agenda Cultural. Es parte del comité organizador del Festival Internacional de Poesía de Bogotá y dirige el Premio Nacional de Poesía “Obra inédita” que se convoca desde el año 2005. Al inicio de 2015 aparece su libro Las prisas del instante (Visor, España).