СМОЛА

I

Седиш у замку, драга,
и блисташ
целом свету правиш зазубице.
У ветру чујем твоје поруке
Али немам – шифарник

Има ли те, Боже?
Ја те не дам, не дам!
А немам те

Реци ми, да ли скратила је косе?
Пошаљи ми прамен
треба ми да врачам.
Ти блисташ драга
а целом свету недостајеш

Не дам те
Не дам те

***

Кажу ми ове сиве улице
да још ме волиш
и сува ванила замирише

***

Семафори већ алармирају моје снове
које желим да поклоним другој

Тргнух се!
Заслужиш ли ову песму, драга
певаћу је ветру

II

Године су пролетеле тромо
Чини ми се, све сам време лежао
у истој постељини
а ти си ме косом покривала
иако ни макла се ниси
из тог твог чардака

ни на небу, ни на земљи

У многе си очи
гледала као у моје
али све су досадиле

Немаш ме
Немаш
а не даш

***

Паук на плафону
Туђе бутине сада ме греју
У Булевару гасе се светиљке
Још једно јутро без тебе
али одавно твој поглед
не боли

***

На чардаку не горе светла

III

Пијеш ли за некад
као да сам поред тебе
уторком, у поноћ?

***

Подижем чашу и
она више нема исту тежину

Не дам те
Не дам

Сломљено огледало лежи негде
у Булевару Николе Тесле
или на мору

***

Семафори већ алармирају моје снове
које немам да поклоним коме
Туђе бутине нису као твоје

IV

Паук на плафону
везујем каиш
црно-беле дирке миришу на смолу

***

Твоју сам косу исекао из свога стана
и од твоје коже обрисао руке, и мисли

Ти ниси ни знала
препустио сам те сивилу
заледио твоју машту
да ни осетила ниси
спустио те успавану
на камене плоче твога родног града
прећутао сам твоје мане

Остани савршена свету

Не дај
још само успомену на понеки поглед
овај свет не може поднети више

*Published: 24.10.2012.

*Edited: 28.12. 2014.

АРИЗОНА

 

На пучини пустиње
плови твоја коса.
Аризона,
тешко си јутро мог живота,
а још хладнија си ноћ.
1863 дана седим непомичан
у твом крилу пуном песка.
Лепа си, нема Аризона.
Још мало и утопићу се
у твој кук и твоја бедра,
камена Хесихија.
И постаћемо једно
– црвена тишина.

ARIZONA

En el horizonte del desierto
flota tu cabello.
Arizona,
eres la mañana dificil de mi vida
y la noche aún más fría.
1863 dias me siento inmóvil
en tu seno lleno de arena.
Eres bella, muda Arizona.
Ahora queda poco y me ahogo
en tu muslo y tus caderas,
Hesiquia de piedra,
y nos convertiremos en uno
– silencio rojo.

Con gran orgullo publico que he leido este poema en el Encuentro Internacional de Poesía en Coyoacán, Cuidad de Mexico 2014.  Sobre el Festival…
S velikim ponosom objavljujem da sam ovu pesmu čitala na Međunarodnom Festivalu poezije u kojoakanu, gradu Meksiku 2014.
Moja poezija u Circulo de poesia…

10404496_10152900606859184_4752830144941477699_n