Fernando Valverde

Pad

~Mojoj majci~

Sećaš se kako ginu pelikani?
Ispod popodnevnog sunca
što bije obalu Pacifika
voda ih glođe, kao olovo.

Ništa im ne može pomoći.

Toliko je časti u praznini,
toliko ljubavi nosi njihov let,
da poslednji tren se zbiva u tišini.
Jedino ostaje
udar njihovih trupova o vodu
kao glasina neuhvatljivog vetra.

Iz te sobe ne vidi se more,
nema visokog stenja, nijednog horizonta
kog nisu uništili.

Nije važno,
predosećaš glas u ovoj crnoj noći,
skoro dodiruješ ruku.

Setićeš se tada, pred nagoveštaj mraza,
da u jesen to more koje toliko voliš
ponovo je sivo i ostavlja
imena prošlosti ispisana u pesku.

Sela si da ih posmatraš.

Ispred tebe,
krivi se horizont,
jedan dečak uranja među talase
A istok, topao, savršen,
izdaje i gura ga.

Došla si da me spasiš.

Tvoje ruke,
sad tako krhke,
pokrivaju moje devetogodišnje telo
i pružaju se ka obali.

Tačno je,
iz ove sobe ne vidi se more
ali strepe moje ruke kao i onog dana.
Uzimam sad tvoje,
oseti kako te volim,
kako braniš me od straha jednim pokretom ruke,
kako život ti je razapet među prstima.

Ostavi meso sa strane,
udari tvog lica o vodu
izlomili su svetlost

Nema zvezda ispod okeana.

Otvori oči,
smrt je tako slepa da te strah zbunjuje.
Otvori oči,
potraži me sad usred ovog okeana,
ščepaću te snažno,
stezaću te,
nađimo našu obalu,
more još nije ispisalo naša imena,
danas je, nismo prošlost,
slan je znoj,
penasto more u prkos stenama
jeste strah na tvojim usnama.

Život nas čeka.

Fernando-Valverde1Fernando Valverde – pesme

La caída

~A mi madre~

¿Recuerdas cómo mueren los pelícanos?
Bajo el sol de la tarde
que golpea la costa del Pacífico
el agua los engulle como al plomo.

Nada puede salvarlos.

Hay tanta dignidad en el vacío,
tanto amor en sus vuelos,
que en el último instante escogen el silencio.
Sólo queda
el golpe de sus cuerpos contra el agua
como un rumor de viento imperceptible.

Desde esta habitación no puede verse el mar.
no existen altas rocas y no queda horizonte
que no hayan destruido.

No importa,
intuyes un rumor en esta noche negra,
puedes tocar su brazo.

Recordarás entonces, al percibir el frío,
que en otoño ese mar que tanto amas
se vuelve gris y deja
los nombres del pasado escritos en la arena.

Te has sentado a mirarlos.

Frente a ti,
torciendo el horizonte,
un niño se sumerge entre las olas.
El levante, tan cálido y perfecto,
lo traiciona y lo empuja.

Has venido a salvarme.

Tus brazos,
tan frágiles ahora,
cubren el cuerpo de mis nueve años
hasta tocar la orilla.

Es cierto,
desde esta habitación no puede verse el mar
pero tiemblan mis manos igual que aquella tarde.
Ahora cojo las tuyas,
siente cómo te amo,
cómo salvas mi miedo con tus gestos,
cómo tienes la vida sujeta entre los dedos.

Deja a un lado la carne,
has golpeado tanto tu rostro contra el agua
que la luz se ha quebrado.

No hay estrellas debajo del océano.

Abre los ojos,
es tan ciega la muerte que el temor te confunde.
Abre los ojos,
búscame ahora en medio de este océano,
voy a agarrarte fuerte con mis brazos,
siente cómo te aprieto,
busquemos nuestra orilla,
el mar no ha dibujado nuestros nombres,
es hoy, no somos el pasado,
es salado el sudor,
es la espuma del mar contra las rocas
este miedo en tus labios.

Nos espera la vida.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s