Časopis Reflejo: Nova saradnja srpskih i meksičkih pesnika

http://reflejo.drustvohispanista.rs/rubrike_clanak.php?p=nova-saradnja-srpskih-i-meksickih-pesnika

Ali Kalderon na portalu Refleha

Uz pomoć naše mlade pesnikinje Mine Gligorić, Refleho svojim čitaocima otkriva još jedan biser hispanoameričke poezije.

Publici Refleha sa velikom radošću predstavljamo prvi poetski poduhvat Alija Kalderona, meksičkog pesnika. Smatran jednim od najistaknutijih pesnika hispanoameričkog sveta i, svakako, savremenog Meksika, dobitnik je mnogobrojnih nagrada koje potvrđuju veličinu njegovih stihova. Poezija ispunjena mitološkim aluzijama koje nude drugačiju panoramu oslikavanja reči «ljubav» na papiru. Ljubav, erotika, retorika i metafizika suštinski su elementi jednog od najboljih hispanoameričkih pesnika današnjice.

Pre nego što vas ostavimo da se prepustite poeziji Alija Kalderona, duboko se zahvaljujemo na izvanrednoj saradnji srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, autorki knjige Adamova jabuka, koja je prevela sledeće pesme na srpski jezik.

Hose Emiliju Paćeku

[A José Emilio Pacheco]

Neko ko nisam ja

I u svemu meni samom identičan

Zna mi stope i u stopu prati

Taj drugi moje reči navodi

zna da postupke mi zapečati

moja sećanja neko drugi pamti

iza oka, drugi mi neko vreba

Neko kom sam alternativa

Iz ogledala me krišom gleda

to me verno precrtava,

svaki kez neprimetan.

A sličnost i odraz tačan

moji nisu nego onog drugog.

X

Dalekoj dalekoj i izgubljenoj Valentini

moram joj reći

sve moje pesme

-takvo ime ako smem da im dam-

rodile su tvoje usne i tvoje noge,

da svaki pridev koji piše ti lepotu

bodež je

i kožu mi cepa i raskomada

da nijedna konstrukcija sintaksička

ne bi te dočarati mogla

i nema pozitivne recenzije

kritičara laureata

tako zahvalne

kao samo jedan osmeh tvoj

XI

Zanimljivo je Penelopa

da tek na onim plažama lepim

dok vodili smo ljubav

konačno sam jednostavnost beskonačnosti

upoznao

I da zapravo

galaksije one što sam ih gledao napet

u kampovima Troje

bile su samo tvojih irisa prelamanja.

Vi ste dve već videli dragi moji blogeri: Transibirski i XII iz iste zbirke.

 

ИПАК

Сањам како везан седиш
у тролејбусу
што не ради на струју.
Подсећаш на слику Фриде Кало.
Чујем, јак бубањ одзвања и
одбија се о алуминијум
као да је тролејбус један велики
ултразвук за твоје срце,
и унутра, некакав немир
од тебе се батрга.

О ребра то срце удара,
и прети, прелиће се у свемир,
али жила свака опире се јако.

Мигољиш се тако, а
кроз прозор – студенти,
пси и луталице,
заљубљени, сви; и још по неко,
но и поред тога што у теби
све се сурвава и пуца,
ти видиш споља
и не нервира те то срце
што прескаче док куца,
већ они заљубљени.

Алуминијум већ се криви.
Главе откинуте по тротоару
оцрвенеле околне улице.
Језици што су се љубили,
још трзају нерви.
Очи изврнуте и скапавају.
Сви удови редовно сложени:
нога, рука, нога, рука и
из њих, црвена се боја слива низ улице.

И поред тога што у теби
све врви и кључа,
ти гледаш споља
и не нервира те душа у жабокречини,
нити смирује те мржња.
Стварно подсећаш на портрет Фриде Кало.
Алуминијум већ гори и нема му спаса.
Види се небо.
Искочиће. Искочиће. Искочиће

frida14

Објављена 24.12.2012. у збирци „Адамова јабука“

Уређена: 22.10.2015. за нека будућа издања.