„Док смуцасмо се туда“

http://www.kragujevacke.rs

Критике нових књига у Крагујевачким новинама заузимају један део у одељку Култура. У четвртак, 14. фебруара, ту се нашао текст и о мојој књизи.

Адамова јабука,
песме Мине Глигорић у
издању СКЦ-а

 Трећа лауреаткиња прошлогодишњег (октобар) СКЦ-овог конкурса за „Првенац“ је била млада београдска песникиња и кантауторка Мина Глигорић (1989). Њен рукопис „Адамова јабука“ сачињен је од три циклуса „Гола“, „Лоше сам сањала“ и „Адамова јабука“, а по форми је меланж лирских песама белог стиха и песама у прози. С друге стране, ова збирка је омеђена (!?) поетиком урбаног простора – Града и њеним одбљесцима и рачвањима унутар лирских субјеката. Ево како „тролејбуска шетња до Филозофског факултета“ постаје „Поетика простора“, како то каже Башлар:

// Једно око покрај средњих врата / Машта о мојој коси, видим ја / Једна друга мајица седи крај возача / И некој баби средњи прст показује // Из пазуха овог брке до мене / Мирише лепа лозовача / Троле само стоје / Успављује задах док ми / Крчкамо се полако // Све док оно око покрај врата / Нечије ребро лактом боде / Ово дрво лепрша из ината / Стоје троле и све кључа / Мирише та лозовача // Радови на путу опет / Сви погледи умарају / Све ври, ври а овај дан / Тек сад замах ухватио ///

Структуралана схема књиге би у најкраћем, значи приближном облику, изгледала овако: циклус: посвета (цитат као општи увод), затим песма у прози (спец. увод) и, онда, низ песама у стиху, ту и тамо прошараних неком прозном песмом. Овог „канона“ ауторка се доследно придржава у сваком од циклуса, чак имам утисак да је целокупно тело текста нагнуто ка прозном лиричном изразу. Песма „Плик“ је добар пример те „тенденције“ ка кратким прозним формама: почиње као кратка стихована, ширећи се до готово прозне дужине стиха и враћајући се на почетну кратку, лапидарну форму; наравно, на визуелном плану она оцртава испупчење – плик. Песме у стиху обилују разним врстама инверзија што је вероватно последица преузимања ритмичких модела из домена популаристичког „упевавања“ у кантауторству. Хотимична или „нехотична“ римовања у поједимим деловима песама, сматрам не тако важним украсима, рецидивима „баштињења“ и распеваности.

Мисаони кругови „Адамове јабуке“ су врло вешто и прецизно „уланчени“ (конгруенција) реверзибилним тематским карикама. Са мером градуирана интимистичка и љубавна тематика, зачињена иронијским и аутосаркастичним отклонима – „против патосања“, из прва два циклуса у завршном израста до „универзалности микрокосмичког“; пролазности „малих мука“ и сизифовских мучења, немогућности искока из колотечина, безосећајности технолошког и информационог SPEED – NEED – GREЕD симулакрума и сурогата… И још тушта и тма, тмастова.

Ваља, на крају, поменути песму „Бука“ – прелепу лирску прозицу о смрти баке, која није „баба“ из горенаведеног „Ината“, разлика је у само једном словцу: „к“ је истиснуло „б“ и – израчило топлину песничког језика.

 Радован Шаренац

 cropped-100_3242.jpg

Дугујем пуну захвалност Студентском културном центру Крагујевац и издавачкој кући Првенац за подршку, признање и сав ентузијазам који су ми удахнули својим изненађењима ове врсте.

Advertisements

СМУЦАШ МИ СЕ ТУ

Смуцаш ми се ту
и кажеш, за срце
ћеш ме угристи

Боље ми реци
Украшћу те кад се
најмање надаш

Па ме и укради
из таксија пуног кише
Стегни ми руке
како и очи стискаш

У себе сумњам
Већи си од срца
које не зна срећу

Не можеш ту стати
ни угурати се

Смуцаш ми се ту
по глави јер онај
вишак не може
у срце

Реци да гори бићеш
Спаси ме
За срце угризи

Реци ми: Укради ме
из овог старог очаја и
излечићу те

Већи си од сна и
већ сумњам да је
ово јава, ма лажеш