ДВОРИШТЕ

Сањала сам јуче двориште у ком сам често падала. Био је то један од оних чудних, страшно дугих снова, како нам се чини после кад се умивамо.
Двориште је дуго било пусто, као болнички ходници у праскозорје. А можда је само време споро текло, не налазим речи. Наједном је нека птица полетела ниско, из крошње кајсије, која је изгледала богатије но што је заиста била годинама раније, пре него што је старост наступила и потпуно је осушила. Врана, чини ми се – брзо је летела. Напокон, осветли се двориште, пусти у себе боју, а једно дете ступи испод дрвета. Личило је на моју сестру, али је било млађе, нисам више сигурна. Није се смешило, ипак, било је срећно. Стајало је у дну дворишта, немо њихало ручицама.
Са неба почеше падати кајсије као ђулад – тихо и нежно. Дете порасте, као силом и постаде мушко. Је ли мени рекао: Чекање је ћутање и потврда?
Нестаде.
Ђулад су наставила да падају и када сам ја већ трљала крмељиве очи.

dalisurreal

Advertisements

ЛОШЕ САМ САЊАЛА

Склањај се
лоше сам сањала
имала сам срце
и све степенике људске мисли

Дали ми зубе
да осетим се смртно
Да, и очи сам имала
Да видим подсмех међу једнакима

Куле
и зидине
трице и
сплачине
Имала сам ноге
а у месту стајала
ножне прстиће
да осетим отуђеност
Једино њу тамо можеш згазити

Не гледај ме
Лоше сам сањала

Прогнана у градове
у љуштуру
и све грехове њене трошности

Дали ме у редове
да чујем завист међу незавиднима
Да, косу
да упије им смрад

Остави
Остави сад тај неред
што само део њега је у соби

Како само смрдиш на љубав
и поверење
Твој језик мокар је као сви
запишани паркови Београда
Твоје руке су као живо блато

Ја нећу да зажмурим!
Можда само
у љуштуру
смушен дух и
све слабости њене трошности
вратим се

Ти не чујеш
Запушила ти штрока уши!
Дали су ми зубе
да угризем се за живот лош
и речи

Ти увек ћутиш
твој неред говори за себе
и живиш надомак стварности
а напола у мени

Не гледај ме
још ме сан тај ломи

Ја нисам људско биће

***

Твоје очи су утеха
и мислим да мислиш
да ме волиш

Дали су ми зубе да заријем их
у последњи зрак садашњости
у тебе

Под сад је мојом
плазмом преливен
и прелива се
твоје биће кроз моје

Не остављај ме док тонем у сан
и придржи ми грчеве
док претварам се у прошлост

Mario Bojorquez en serbio

gergregrger

 

De El diván de Mouraria (1999)

Casida de la angustia

I

Un ácido durazno
una escaldada lengua de durazno
un picante y ardiente y amargo y picante durazno
en la escaldada lengua, oh tristes,
eso es la angustia.

¡Ah! sonrisa estudiada, aligerada, ensayada en el espejo
de lo que no digo.
¡Ah! estúpida respiración despepitada, oprimida, deletreada
veneno inocuo
ulceración.

Qué frágil corazón para el que sufre angustia
qué lenta máquina, qué desastrada
y lenta máquina es el corazón.

II

No conoció la fiebre
mi lengua no conoció la fiebre
no se alzó enardecida para un canto febril
sólo un cantar alegre
oh tristes
sólo un cantar alegre
cantaba mi lengua en su canción.

III

Este veneno ya estaba en mí
en mi sangre
antes de mí, mi sangre ardió,
antes de mí, mi sangre envenenaba a otros,
mi padre y su padre y sus abuelos, todos heridos
hasta el principio primordial.
Todos ardían como yo
todos arden conmigo.

IV

Pero el veneno escalda la lengua más feliz
¡oh, tristes!

Hablo de mí, sólo de mí.

Mario Bojorquez

dfsfsd

thtrhrthr

 


Iz Divana Maurarije [El diván de Mouraria] (1999)

Kasida patnje

I

Kisela breskva
i jezik njom oparen
ljuta gori gorka, ta ljuta breskva
na oprljenom jeziku, еh tuge,
tu je moja boljka

Eh, osmeh dobro proverene i lake, već ispitane
tišine
Eh, glupo sričem dah, isprekidan i zgažen
otrov bezopasan
ključa

Kako je meko srce nekoga ko pati,
kakva spora mašina, tako trapava
i spora mašina je ovo srce.

II

Nije poznavao nemir
moj jezik nije upoznao nemir
nije buknuo mržnjom i da s groznicom peva,
tek, radosnu pesmu,
o tuge,
tek radosnu pesmu
pevao je jezik moj, taktom svoje pesme

III

Ovaj otrov već bio je u meni
u mojoj krvi
i pre mene, krv je moja plamtela,
i pre mene, druge je otrovala,
mog oca, njegovog, i dedove im, svi smrtno ranjeni,
pa do praiskonskog početka.
Svi su plamteli poput mene
i svaki gori sa mnom.

IV

Ali otrov peče na jeziku najsrećnijem
oh, tuge!
Samo o sebi govorim, samo o sebi.

*Šta je to Kasida? http://hr.wikipedia.org/wiki/Kasida

Šta znači Maurarija Divan? http://es.wikipedia.org/wiki/Mouraria

Prevela Mina Gligorić

Mario Bojorquez – Guggenheim Museum

Mario Bojorquez was born in Los Mochis, Sinaloa, Mexico in 1968. Member of the National System of Creators of Art. He has studied Hispanic Language and Literature at the National University of Mexico (UNAM). His most recent books of poetry are Mouraria Divan, 1999 (Portuguese-Spanish bilingual edition), Pretzels, 2005, Postponed Desire, 2007, Memorial Hill, 2009 and Y2K, 2010. It has been included in various national and international anthologies, and translated and published in Portugal, France, Italy and the United States. As editor, published anthologies of love poetry of Jaime Sabines (1997) and Eduardo Lizalde (2000), the Mexican Best Poems 2005 and 2006, (Ed. Joaquin Mortiz).

Mario Bohorkes je rođen u Los Moćisu [Los Mochis], Sinaloa, Meksiko, 1968. Član Nacionalnog sistema stvaraoca umetnosti [Member of the National System of Creators of Art]. Završio je Iberijske studije na Nacionalnom univerzitetu Meksika (UNAM). Bohorkesove najskorije zbirke poezije su: Murarija Divan [Mouraria Divan], 1999, (portugalsko-špansko bilingualno izdanje), Perece [Pretzels], 2005, Odložena požuda [Postponed Desire], 2007, Memorijal Hil [Memorial Hill], 2009. i Y2K [Y2K], 2010. Njegova poezija uvrštena je u različite nacionalne i međunarodne antologije, prevedena je i izdata u Portugalu, Francuskoj, Italiji i Sjedinjenim Američkim Državama. Kao urednik, objavio je antologije ljubavne poezije Hajmea Sabinesa [Jaime Sabines], 1997. i Eduarda Lisaldea [Eduardo Lizalde], 2000, Najbolje poeme Meksika, 2005. i 2006. (ed. Hoakin Mortis [Joaquin Mortiz]).

Guggenheim Museum

La incesante espiral por donde el mundo sube

baja.

La espiral incesante por donde voy conmigo

para ascender en mí
y regresarme.

Por donde yo incesante

espiral de mis huesos.

Diestro desde lo mío

hacia yo
vuelta en mí mismo.

Incesante, por donde yo

espiral apenas.

Retorno sin aliento.

Espiral donde incesante yo

para mí, en mí.


Mario Bojorquez

Gugenheim

Muzej Gugenhajm 

Svet se penje gde neumorna spirala

silazi.

Sa mnom idem gde se spirala neprekidna

penje u sebe

se vraćam.

Gde sam neprestana

spirala od mojih kosti.

Pravo iz sopstvenog

ja, prema

nazad, u sebe

Neprekidno, gde ja sam

tek spirala.

Povratak bez daha.

Neprekidna spirala gde jesam

za mene, u meni.

Prevela Mina Gligorić.

Уместо латиноамеричких серија

Nastavlljam sa Kalderonom. Sentimentalan pesnik. Tradicionalan. Snažan.

ClickxxxxsdwHandler.ashx

XII

Pasearás, Helena,
por las anchas calles de Troya
con Menelao del brazo
como en otro tiempo lo hiciste con Paris.
Con mascada Hermès y vestido Valentino
cautivarás a quienes por ti lucharon,
a los que admiran tu paso frágil:
a Héctor, Ulises, Ayax y a todos
los titanes juntos.
Y tú, Helena, sin embargo, cambiarías la gloria,
la fama, incluso tu lugar en la historia,
por empuñar, una vez más,
la enhiesta lanza

de este anónimo guerrero.

XII

Hodaćeš, Helena,
Trojanskim ulicama širokim,
Menelaju pod rukom,
kao što si s Parisom u neko drugo vreme.
Sa Hermès šalom i u haljini Valentino
osvojićeš one koji bi da osvoje tebe,
a dive se svakom tvom koraku lakom:
Hektora, Odiseja, Ajaksa, ma sve
titane zajedno.
A ti, Helena, zamenila bi, bez obzira, sjaj,
i slavu, čak i u istoriji sopstveno mesto, da
koplje zariješ
još jednom pravo

u ovog ratnika bezimenog.

*Ови постови су објављени на латиници, због природе текстова, надам се да не замерате на мешању писама 🙂

¡a Mexico y mucho más allá!

Htela sam sa vama da podelim neke prevode koje sam uradila u 2012. godini. Nadam se da me u 2013. čeka mnogo više rada u ovoj oblasti.
Radi se o savremenoj poeziji, o kolegama koji pišu na španskom jeziku i koji mnogo čuvaju tradiciju zvučnosti u poeziji, a njihova opšta mesta kao da ne blede, ipak, nalaze inventivnost u sintaksi i izrazu uopšte. Ovo je istorija književnosti u nastajanju.

Pesma je delo Alija Kalderona, meksičkog poete, esejiste, urednika i književnog kritičara.

DE NAUFRAGIOS Y RESCATES

Premio Nacional de Poesía Ramón López Velarde

XV

[Transiberiano]

Diariamente diez mil kilómetros
recorre
el tren transiberiano
para llegar de Moscú a Vladivostok, en Siberia.
Nosotros habitamos la misma ciudad y
todos los días nos cruzamos por la calle
pero nuestro encuentro es más frío que
una noche fría de Siberia
y nadie todavía
construye
el transiberiano que me lleve a ti.

Alí Calderón

IZ OLUPINA I OTKUPNINA

XV
[Transsibirrski]

Svakodnevno deset hiljada kilometara
prolazi
voz transsibirski
da stigne iz Moskve u Vladivostok, Sibir.
Doselili smo se u isti grad i
baš nam se, stalno, ukrste putevi
al’ naši bi hladni susreti zamrzli
zamrzli bi Sibir
i još uvek nikog
da izgradi
jedan transsibirski do tebe.

ClickHanxxxxdler.ashx