ТИШЕ

Осмех ти не сија
као некад
па све стискаш
усне крваве у снег

Од нас остаће
само нагрижени
напупели
образи
догореле жеље
и обриси руку
двеју мрцина

Сребрно платно
наше симбиозе
више не трепери
и ти ме мрзиш
зар не

Крцкани до коштане сржи
дотакли смо тачку
поновног непрепознавања

Могао си, да си јачи био
и моје срце укаменити
начисто

Ја мислим,
једина белина
остаће у сећању

Сад се само питам
шта те још ту држи

Све смо мане
истресли из гаћа
па смо их опет обукли
и није помогло
и неће помоћи
ни бесомучно
враћање у почетак
ни одлазак у крај

И оно сам што сам
и оно сам што нисам

Па сам опет она стара Ich
којој ти ни у један
не би стао стих
А сад те свуда има

И покушала све сам
Да будем она стара
првобитна верзија
Себе без тебе

Покушала све сам
док схватила сасвим нисам
све случајности
људске намерности
да ти у мени и не видиш
мене

И белине све је више

Само још се некад питам
је л’ и у твојој глави
толико
тише

 

ДОДИР

magritte2Суво ме љуби

Док тешко дише

нерве ми буди и

мој мозак пише

најлепше песме

Ал’ папир ми бежи

 

Грли ме снажно

сасвим близу лежи

и нежно ме гледа

Моја рука смело клизи

Не смемо овде

 

Његов врат мирише

чулно, очи ме воде,

инспирише кожа,

песме бих писала!

Ал’ не смемо овде

 

Ипак, клизе нам руке

Већ смо дошли довде

Мислимо врело и

дишемо густе звуке

 

Љуби ме спарно

Не говори ништа и

креће се нестварно

Све ружно ми прашта

док гледа ми лице

 

И бежи ми папир,

ма не смемо овде!

Не умем да пишем

овај смели додир,

и док прича ми тише

спој нас врело њише

 

НЕ ИДЕ

Мојој драгој Мини, јер треба да знаш

да „срце пуно храбрости и доброте

треба од времена до времена нешто опасности,

иначе му свет постаје несносан“ (Ф.Ниче)

и твоје је срце романтичарски јунак.

Марина Глигорић

2. октобра 2008.

 

Срце жели те

мрачне очи

Скривају сваки твој страх

од мене

и блискости, и погледај,

нестаје време

 

Додири су ти неспретни

остави речи на миру

заборави свет

не грчи се, мој си

 

Немаш ваздуха

подисао си га

од страха да се не угушиш

а гушиш се, драги мој

Све остаје изван

овог простора

закученог, безнадежног

и нада, и љубав

и урлици

 

Стежи ми руке,

покажи како си јак

Разум не познајеш

а ни руке те не слушају

 

Умрећеш сам од себе

Изгорећеш у жељи

да ме победиш

али

не иде

Мој глас заувек слушаћеш

одзвањаће где год се

појавио

и мене кад не буде

 

Отараси се мисли

спали одећу и

спали снове

Не иде