НЕСАНИЦА

Зашто пишемо?

Понекад певам, јер све ме боли, ту,
Негде испод срца. Осећам расуту
По мислима тугу, с њом се тешко борим.
Некад снажно певам, и с нотама зорим.

Понекад пишем, да одагнам море.
На јави ме гоне, у грудима горе
У амбис ме баце! На дну често зорим.
Тада мало пишем, са песмама зборим.

Понекад сликам, да снове призовем.
Труд ме снажан гуши, да тебе не зовем.
И заборав силим, а мисли још бесне;
Тада опет сликам, док срце се тресе.

 

  • Песму сам написала када сам ишла у средњу школу и није објављена у збирци „Адамова јабука“
Advertisements

КАМЕН

 

Труди се, заиста, он гура камен уз брдо и криви обрве у болном уздаху. При сваком кораку, победа му се несаломиво приближава, сигуран је. Упирући ногама о шљунак, он вуче судбине многих, и њихове снове, наде, веру у људскост и љубав, он на својим плећима носи све животе који, као и он, сањају врхунац. И опроштај.
Оштрина сваког дела стене одређује му на кожи сразмерну пукотину и јача му мисли. Вуче, опет, голим рукама и брдо је стрмо, високо, али и његова је одлучност таква.
Још на пола пута, набира обрве, и не дише. Сваки покрет зауставља у гордом страху да камен не исклизне из кажњених руку. Јунак стиска сваку жилу, да само правилно зграби терет.